Псеудоисторичар Јован И. Деретић: Главни сатирач Срба је Православна црква

Пише: Димитрије Марковић

Међу бројним конструкцијама Јована Деретића налазе се и измишљени српски пагански богови Сербон и Сербона, а као што ћемо видети нешто даље у тексту потрудио се да их повеже и са Светим Равноапостолним Царем Константином.

”Сербона је била највећа богиња античког света,” пише Деретић, ”имала је најшире надлежности и најчувенији храм од свих богиња. Најшире је слављена код Срба, а и код Грка и Римљана. Имала је више имена и сваки од ових народа је славио под посебним именом.

Бог Сербон као један од врховних богова код Срба и божанство заштитиник владарског и ратничког сталежа имао је једну богињу пареду која се појављује под именом Сербона. Овај божански пар представљао је главна обележија дана и ноћи, Сербон је представник сунца, а Сербона представник месеца.” (1)

У овом случају Деретићев циљ је очигледно да се стане раме уз раме са богатом грчком и римском митологијом али истовремено да се оживљеном паганству дода нешто ново и свеже, и да то притом буде нешто уз шта ће се новопагани међу Србима лакше и чвршће везати него уз оно што потиче из митологије која је заједничка свим Словенима. То ”нешто” су српски богови, и то не било какви него врховни.

Да је у својим намерама успео потврђује нам раширеност имена ове измишљене богиње. Уколико у интернет претраживач унесете ”Сербона” добићете око 42.600 резултата, а међу првима су Радио ”Сербона” и ”Сербона” – Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба. Уколико ову реч унесете у поље за претраживање на фејсбуку велики број резултата ће бити везан управо за страницу Јована Деретића ”Слободна Србија – Сербијана, Академик др. Јован И. Деретић” али ћете наићи и на Кућу књиге Сербона (издавачка кућа) и сл.

Погледајмо сада какав однос има Јован И. Деретић према хришћанству и хришћанској историји.

”Хришћанска Црква узела је Стари завет који је додала Новом завету, који такође се не уклапа у Нови Завет, и који је нешто потпуно различито. Могли бисмо ми рећи, кад сте могли да прихватите Стари Завет, зашто нисте прихватили неке основе из старе српске вере? Каква је разлика?”, каже Деретић. (2)

Овде видимо као и код Горана Шарића покушај раздвајања Старог и Новог завета и представљање хришћанства као синкретистичке религије а не Богом откривене истине. Оваква јеретичка учења нису ништа ново, напротив.

Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве због јеретичког учења по њему названог Маркионизам.

У покушају да докаже неспојивост Старог и Новог завета Маркион је написао ”Антитезе” у којима супротставља делове текстова једног и другог Завета. У његова дела спада и десет посланица Светог Апостола Павла, које је фалсификовао, као и фалсификовано Јеванђеље по Луки од кога је направио сопствено ”Јеванђеље по Маркиону”. Поменуте посланице и Јеванђеље је кривотворио тако што је из њих избацио све оно што што је у несагласју са његовим учењем.

Маркион, ”заступајући потпуно дуализам, истиче противречност између Демијурга, ,,бога Старог Завета” који је дао Закон, и ,,благога Бога” Новог Завета, који је милостиво послао Христа, Који је само привидно страдао за људе (=докетизам).” (3)

По Маркионовој смрти, његова секта се брзо распала иако су остаци наставили да постоје, а из ње је настала и секта Павликијанаца која се пројављује, између осталог, и у Богумилству.

”Стари Завет је прво писан на Арамејском језику за који сам јс све донедавно ћутао, и онда сам рекао да је то био српски језик. Сада ја имам преко пет стотина српских речи, узете из арамејског,” наставља Јован Деретић.

Ово је само једна у низу бесмислених тврдњи Јована Деретића и других турбо-фолк историчара. Оно што је зачуђујуће није толико смелост са којим се износе овакве неистине него чињеница да нико од њихових следбеника, посебно оних православне вероисповести, не проверава њихову тачност.

Арамејски језик је живи језик па је на јутјубу (YouTube) могуће наћи молитве (нпр. Оче наш) па чак и делове Литургије на овом језику и на тај начин утврдити да ли их је могуће разумети уз помоћ српског. Али ово нико од Деретићевих следбеника није урадио, као што нису, на сличан начин, проверили ни Деретићеву тврдњу да је са Индусима разговарао на српском језику и да су се притом разумели. (4)

На другом месту Деретић тврди да је Мојсије написао Десет Божијих заповести на српском језику јер Јевреји тада још нису имали своје писмо, као и да је Христос говорио српски.

”Не може се рећи из ког народа је потицао, нема прецизних података, али да је говорио српски, проповедао на српском то је општепознато. Они тај језик српски називају арамејским. Арамејски је сарбејски из Асирије, то је био међународни језик Азије а и Европе. Свих дванаест апостола су на том језику говорили и писали. Стари завет је прво писан на српском па преведен на јеврејски језик и остало је пуно трагова српских непреведених речи у Старом Завету,” каже Деретић. (5)

Ове тврдње су толико бесмислене да у неким другим околностима не би завређивале да им се посвети било каква пажња, сем можда да се узму као пример несхватљивог и неприхватљивог незнања, али у овом случају, ипак, морамо дати кратак одговор јер није реч о незнању већ о свесном довођењу у заблуду оних мање упућених.

Између појединих језика постоје упадљиве , систематске сличности на свим нивоима које су, претпоставља се, наследили од заједнчког претка. Група језика који потичу од заједничког претка званог прајезик, чини једну језичку породицу. Породица се даље дели на гране а више породица чини род. Језичка сродност се испољава и у језичком склопу и граматици.

Српски језик спада у подгрупу јужнословенских језика.Заједно са другим словенским језицима, потиче од прасловенског језика и припада балтословенској грани индоевропских језика. Са друге стране, јеврејски (или хебрејски) језик припада афроазијској, или хамито-семитској породици језика.

Дакле, на једној страни имамо српски који је индоевропски а на другој јеврејски који је афроазијски језик.

Сродност језика се користи и за одређивање географске локације на којој се одвијала етногенеза народа.

Тако чешки историчари Јармила Беднаржикова, Алеш Хомола и Зденек Мержински у књизи ”Селидбе народа и исток Европе. Византија, Словени и Арапи” пишу:

”С обзиром на чињеницу да највећи број заједничких елемената словенски језик има са балтским, даље следе везе са германским и иранским а неке сличности је имао прасловенски и са келтским, илирским и трачким, његов развој је морао да се одвија на територији између германског етноса на западу, балтског на северу, иранског на истоку и келтског, трачког и илирског на југу. … Етногенеза Словена се према томе одиграла јужно и југозападно од Балта а њихови северозападни суседи су били Германи, којима су Словени после Балта језички најближи. На овом месту такође треба констатовати, да се почетак доба словенске експанзије према филолозима временски подудара са датовањем настанка тзв. класичног прасловенског језика или се на њега наставља. Он је временски одређен годинама 400-800 нове ере и у вези је управо са завршетком процеса етногенезе Словена и временом њихове експанзије. Експанзија Словена је пак у следећим вековима довршила језичку мапу Европе до оног облика који у грубим цртама траје све до данас.” (6)

Ако изузмемо наведену територију, оно на шта би требало у овом одломку обратити пажњу јесте да у периоду између 400-800 године после Христа говоримо о настанку класичног прасловенског језика. Дакле, о српском језику не можемо да говоримо ни у овом периоду а камоли у време Христовог земаљског живота, нити се наш језик на било који начин, ни у том ни у каснијем периоду, може везати за територију на којој је Христос живео.

Назив ”семитски” по први пут су употребили Август Лудвиг фон Шлецер (August Ludwig von Schlözer) и Јохан Готфрид Ајнхорн (Johann Gottfried Eichhorn) крајем 18.века како би означили арапски, арамејски и хебрејски језик.

Лудвиг фон Шлецер је овај термин извео из имена једног од три Нојева сина – Сима или Сема.

Три Нојева сина су заједно са њим преживели потоп, тако да су сви народи на свету, по предању, настали од њих. Од Сима или Сема су настали Семитски народи, од Хама хамитски народи а од Јафета Европљани, а међу њима и Срби.

Постоји више подела семитских језика, а ово је једна од њих: Североисточни семитски језици, Северозападни семитски језици (нпр. код др Драгана Милина означена као средишно-западна) и Југозападни семитски језици.

Северозападни семитски језици се деле на арамејске и хананске. Арамејски језик, или ”арамит”, потиче од Симовог потомка Арама.

У хананске језике, даље, спадају: угаритски фенички, јеврејски и моавски.

То су коренски језици, што значи да се у корену сваке речи налазе три консонанта, а понекад и четири, који су и носиоци значења, односно смисла речи. Јевреји су раније, као и данас, писали само консонанте, без самогласника (вокали се означавају на посебан начин), и због тога је Јеврејски језик Старог завета, иако обухвата велики период, претрпео релативно мале измене (промене у језику настају, пре свега, у изговору самогласника).

У Српском језику је, са друге стране, изговор у корелацији са писаним обликом, односно важи ортографски принцип ”Пиши као што говориш, читај како је написано.”

Назив Јевреји и јеврејски језик долази од именице ”Иври” или у множини ”Иврим”, чије се порекло различито објашњава. По једном од објашњења та реч долази од имена праоца Евера унука Симовог а Арфаксадовог сина (Пост. 10, 24)Међутим, у Старом завету немамо израз ”јеврејски” као назив за језик израиљаца. У Старом завету њихов језик се назива ханански (2 Мој. 19, 18) или јудејски (2 Цар. 18, 26.).

Јевреји су за њега користили и израз „свети језик” (Lashon ha-Qodesh) јер су њиме биле писане свете књиге. Осим на јеврејском, на коме је написан велики део књига, Стари завет је писан и на арамејском и грчком језику. Неке од њих, иако су сачуване у грчком преводу, изворно су биле написане јеврејским језиком, нпр. Књига о Товији, Књига о Јудити, Књига пророка Варуха итд.

Арамејским језиком написани су изворно делови Књиге пророка Данила, Књиге Јездрине, Књига пророка Јеремије и две речи у Постању.

Клинасто писмо је једно од најстаријих познатих писама, користили су га Сумерци у IV миленијуму пре Христа, а прихватили су га и други народи са тог подручја, и наставили да га користе и након нестанка сумерске цивилијације.

Клинасти знакови означавали су најпре поједине речи (тзв. пиктографско писмо), затим слогове (тзв. силабичко писмо) да би, на крају, феничани клинастим знаковима почели да означавају поједине гласове (тзв. клинасти алфабет).

У близини Библоса (данас град Џубаил у Либану) пронађен је тзв. Ахирамов натпис, исписан на саркофагу овог краља, који неки датирају у 13. век пре Христа, писан северносемитским алфабетом који се сматра непосредним претходником феничанског писма.

Археолошка открића у Рас Шамри (што је заправо град Угарит који се налази на северу данашње Сирије), где су пронађени списи на старохананском језику, чија се старост процењује до 2000. година пре Христа, потврђују употребу вавилонског клинастог писма у овом периоду. (7)

У то време клинасто писмо се користило у целој предњој Азији (под овим називом се подразумева југозападна Азија) што потврђују и списи пронађени у ел-Амарни, у данашњем Египту, који потичу из 15. века пре Христа.

Археолошка открића у Библосу указују да је у Феникији, у 13. веку пре Христа било у употреби феничко писмо.

Феничким писмом служили су се и Јевреји. Постоје претпоставке да су неке од старијих књига Старог завета, које су настале пре ропства Јевреја у Вавилону, написане тим писмом. (8)

Из феничког писма су се развила друга писма, а међу њима и јеврејско и арамејско.

Са друге стране, Срби и Словени нису имали своје писмо све до 9. века.

”Не постоје довољно поуздани докази да су Словени пре примања хришћанства имали своје писмо. Највероватније га нису имали него су користили рабоше и друге мнемотехничке или магијске знакове, док нису упознали писма развијенијих цивилизација,” пише академик Предраг Пипер и наставља: ” Најстарије словенско писмо је глагољица. Данас је у славистици скоро сасвим напуштено мишљење да је ћирилица старија од глагољице. Глагољицу су створили Константин (у монаштву Ћирило) и Методије (световно име Методија није поуздано утврђено) 6363. године од стварања света (податак црнорисца, тј. монаха Храбра). Ако је Храбар годину навео према византијском рачунању времена, то је 855. година н. е., а ако је 6363. година дата према александријском рачунању времена, онда је то 863. година н. е. Обично се узима овај други податак као вероватнији.” (9)

Од времена Вавилонског ропства (586-538 г. пре Христа) Јеврејски језик престаје да буде живи језик, а Јевреји прихватају арамејски језик и писмо.

Арамејско писмо се због облика слова назива и квадратно писмо.

Не зна се тачно када је почело преписивање књига Старога завета на квадратно писмо. (10) Према јеврејској традицији, то се десило у време Јездре, тј. у 5. веку пре Христа. Најстарији пронађени део Старог завета писан квадратним писмом је тзв. папирус Наш (The Nash Papyrus) састављен из четири фрагмента, на коме се налази део Декалога и почетак молитве ”Чуј Израиљу”. Папирус потиче из периода од 2. века пре Христа, до 1. века по Христу. И неки од списа пронађених у Кумрану, на Мртвом мору, од којих најстарији потичу из 2. века пре Христа, писани су квадратним писмом.

Арамејски језик и квадратно писмо су били у употреби и у време Господа Исуса Христа, што потврђују неке речи и изрази који се налазе у Новом завету (Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама итд.), као и Његове речи (Мат. 5, 18) о слову јод, као најмањем слову, што је у квадратном писму очигледно. (11) Арамејским језиком је првобитно било написано и Јеванђеље по Матеју.

Ипак, Јеврејски језик ни у писаном, ни у говорном облику није у потпуности нестао јер је и даље био у богослужбеној употреби. Појачано интересовање за обнову јеврејског језика присутно је од 18. и нарочито, 19. века када на основама библијског јеврејског језика, трудом појединаца, настаје новојеврејски језик. Обнављањем јеврејске државе 1948. године новојеврејски језик је постао званичан језик Израела.

Утицај арамејског и данас је видљив, пошто се јеврејски језик пише квадратним (арамејским) писмом, а пише се и чита здесна на лево.

Код нас се, као што знамо, пише слева надесно.

Као потврду да је Христос говорио српски Деретић наводи још један ”доказ”: ”Илија је био српски врховни Бог а последње Христове речи на крсту биле су ”Илија, Илија, запостави ли ме?” што значи да су последње Христове речи биле на српском језику.” (12)

Нити постоји српски врховни Бог Илија нити су ово речи које је Христос изговорио на крсту. Да следбеници турбо-фолк историчара размишљају критички проверили би да ли заиста у Светом писму стоји оно што Деретић тврди или не. Али, да размишљају критички, не би били следбеници Јована Деретића, Горана Шарића и осталих псеудонаучника и јеретика.

У Јеванђељу имамо наведене и Христове речи изговорене на крсту, али истовремено и њихово значење: ”И у девети час повика Исус из свега гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?” (Мк. 15,34).

Свети Владика Николај нам даје тумачење ових речи: ”Ове речи исказују колико немоћ природе људске толико и видовитост. Јер човек страда. Но, има ту једна тајна испод бола човечјега. Гле, једино ове речи могле су да разбију јерес, која је у доцнијим временима потресала цркву, а која је неправилно учила, да је Божанство страдало на крсту. Међутим вечни Син Божји зато се и ваплотио као човек, да би као човек телом и душом могао у даном тренутку пострадати за људе и умрети за људе. Јер да је Божанство у Христу страдало, значи да је Божанство у Христу и умрло. А то се не да никако ни замислити.”

О којој јереси говори Свети Владика Николај? О монофизитству, христолошкој јереси према којој је у Христу присутна само једна природа, божанска, а не и људска.

Коначно, о томе који су се језици говорили у области у којој је Христос живео и у Његово време сведочи и натпис на крсту на коме је био разапет Христос:

”Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеврејски, јелински и римски.” (Јн. 19, 19-20)

Даље Деретић оспорава учење о Светој Тројици садржане у Символу вере, од првог до осмог члана, посредно тврдећи да Христос није оваплоћени Син Божији, већ да је то искључиво његова (Исусова) изјава и тврдња у коју су људи поверовали: ”Христос се прво јавља као једна појава, где још од почетка он каже да је Божји син и нико то не оспорава, сви то прихватају као такво…”. (13)

На овај начин Деретић наставља низ унаказитеља божанске Личности Спаситељеве и христолошких јереси (Керинт, Маркион, гностици, докетизам, Савелије, Павле Самостатски, аријанизам, Фотин, Аеције и Евномије и др.).

”Својом тајанственом Богочовечанском Личношћу Господ Христос је од самог почетка збунио многе, а саблазнио неке који су хтели да Га схвате на чисто човечански начин и објасне ограниченим разумом људским. Због тога су око Личности Спаситељеве ницале многе заблуде које су се поступно формирале у јереси,” пише Свети Јустин Поповић у Догматици Православне цркве. (14)

”Школовао се у Александрији, био је у Индији, код аријеваца у два манастира, и он се тамо представио кнезу те покрајине као божији син и овај то потпуно усваја,” каже даље Деретић на истом месту.

 Да ли је до овога Деретић дошао под утицајем књиге ”La vie inconnue de Jesus Christ” (Непознати живот Исуса Христа) Николаја Александровича Нотовича за коју је наука утврдила да је његова измишљотина, или књиге ”Исус у Индији” Мирзе Гулама Ахмада, оснивача Муслиманске заједнице Ахмедије (Ахмедијански муслимански џемат), или неке друге псеудонаучне књиге, остаје непознато.

Деретић даље тврди како је Јаков Заведејев стигао у Сремску Митровицу ”још за живога Христа” и ту основао прву цркву у Европи.

Из Светог Јеванђеља знамо да су у току Христовог живота на земљи Апостоли по Његовој заповести проповедали само Јеврејима: ”Ову Дванаесторицу посла Исус и заповједи им говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева!” (Мт. 10, 5-6).

Први крштени незнабожац био је Корнилије, капетан римске чете у Кесарији, о чему читамо у десетој глави Дела апостолских. Њега и његов дом крстио је Свети Апостол Петар: ”И сутрадан уђоше у Кесарију. А Корнилије их чекаше сазвавши родбину своју и блиске пријатеље.” (Дап. 10, 24)

Крштење Корнилија и његовог дома, ,и даље крштавање незнабожаца дошло је након виђења које је свети Апостол Петар имао у Јопи (Јафи) гостујући код Симона кожара (Дап. 10, 9-16).

Свети Теофилакт Охридски у свом Тумачењу Дела апостолских о овоме пише следеће: ”Међу апостолима, Петру је првом било потребно божанствено откровење о призиву незнабожаца, јер он није знао да обрезање и необрезање не чине разлику у погледу вере. Он, наравно, није јасно знао оно што је Господ рекао – да ће, кад се открије служење вером, тој вери бити поучени и незнабошци. Није то знао све до оног времена, док му неизрецива воља Његова посредством откровења (виђења) није открила ову тајну, с једне стране примером плаштанице, а са друге тиме што је и незнабошцима због вере (тј. након што су поверовали) предата благодат Светога Духа, убедивши га да у Христу нема разлике између Јудејца и Јелина.”

Корнилија у Православној цркви прослављамо као Светог свештеномученика Корнилија Сотника 26. септембра по новом или 13. септембра по старомкалендару. У његовом житију,, у Прологу Светог Владике Николаја читамо између осталог следеће: ”Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради…”

Такође, прва црква није основана у Европи него у Јерусалиму, након силаска Духа Светог на апостоле на Педесетницу, о чему такође читамо у Делима апостолским, у другом поглављу.

Како је Закон у Старом Завету био дат у педесети дан, Јевреји су након доласка у Обећану земљу установили празник Педесетнице. Због тога на тај дан ”у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.” (Дап. 2, 5).

Након силаска Светог Духа апостоли ”стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују” (Дап. 2, 4), а аутор Дела апостолских набраја који су ти чијим су језицима апостоли говорили: ”Парћани, и Миђани, и Еламљани, и који смо из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије. И из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијскијех код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци, Крићани и Арапи… (Дап. 2, 9-11). Као што видимо Срби се нигде не помињу, из разумљивих разлога.

Свети Апостол Петар је одржао проповед окупљеном народу, након чега присутни ”…када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта да учинимо, људи браћо? А Петар им рече: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа. Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш.” И другим многим речима сведочаше, и мољаше их говорећи: „Спасите се од овог поквареног рода.” Тада они који радо примише реч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама.” (Дап. 2, 37-42)

Ово је, дакле, опис настанка прве хришћанске цркве у Јерусалиму.

Даље, прва црква у Европи није основана у Сремској Митровици (Sirmium) него у Филипима (Φίλιπποι), недалеко од Кавале, о чему се такође пише у Делима апостолским, у шеснаестом поглављу: ”И Павлу се показа виђење ноћу: бјеше неки човјек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам! А кад видје виђење, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, јер разумјесмо да нас је Господ позвао да им проповедамо јеванђеље. Кад се пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапољ, А оданде у Филипе, које су први град онога дела Македоније, насеобина римска. У томе граду остадосмо неколико дана, И у дан суботни изиђосмо ван града на реку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале. И нека богобојазна жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатира, слушаше; њој Господ отвори срце да пази на оно што говори Павле. А кад се крсти она и дом њезин, замоли нас говорећи: Ако сматрате да вјерујем у Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.” (Дап. 16, 9-15)

Света Лидија Македонка се прославља 27. марта по старом календару (9. априла по новом) а у њеном житију које је написао Свети Јустин Ћелијски, читамо: ” Ова света жена беше продавачица порфире (скерлета) из града Тијатире, близу Филипе у Македонији. Она прва поверова проповеди Апостола Павла у том крају и крсти се са целом кућом својом (Д. Ап. 16, 12-15). Зато се слави као прва хришћанка европљанка.”(подвлачење је моје, Д.М.)

У књизи коју је Деретић написао у коауторству са Драгољубом Антићем тврди се да је Свети Апостол Павле проповедао у Србији: ”Док је свети апостол Петар проповедао у Панонији свети апостол Павле је проповедао у Македонији. За датум његовог доласка у данашњу Србију узима се 52. година. Наставио је проповед кроз српске земље и 54. године поставио је свог ученика Тита за епископа у Расу.” (15)

Како смо претходно написали да су Филипи били први град у Европи у коме је апостол Павле проповедао, наставићемо одатле са набрајањем градова које је посетио и у којима је проповедао, о чему се такође пише у Делима апостолским.

Из Филипа Павле је, са својим сарадницима Силом и Тимотејем, преко Амфипоља (Ἀμφίπολις) и Аполоније (Απολλωνία, поред језера Волви) одлази у Солун где проповедају у синагоги ”три суботе” (Дап. 17, 1-2) а одатле настављају за Верију, где такође проповедају у синагоги (Дап. 17, 10). У Верији је апостол Павле боравио и проповедао крајем 51. године. (16)

Управо због боравка у Верији, географски најближој Илирику, Свети Апостол Павле у посланици Римљанима каже ” …тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим.” (Рим. 15, 19). Наравно, за оне који од Малте направе Мљет (о осталим фалсификатима и измишљотинама да и не говоримо) не представља никакав проблем да ово ”до Илирика” претворе у ”по Илирику”, односно у проповдање апостола Павла по, у то време, непостојећој Србији.

Из Верије (Βέροια) апостол Павле одлази у Атину (Дап 17, 15) а затим у Коринт, где је боравио код Акиле и Прискиле (Дап. 18, 2). Из Коринта одлази у Ефес (Дап. 18, 19) а из Ефеса продужава пут Кесарије и Јерусалима (Дап, 18,21-22). Из Јерусалима одлази за Антиохију (Дап18,22), затим Галатија, Фригија (Дап. 18, 23) Ефес (Дап. 18, 24) одакле, након побуне ефеских златара на челу са Димитријем (Дап. 19, 23-40) , одлази у Македонију (Дап. 20,1) и Филипе (Дап. 20,6) затим Троаду (Дап. 20,5) где је васкрсао Евтиха (Дап. 20, 9-13), из Троаде одлази у Ас па у Митилину на Лезбосу (Дап. 20, 13-14), одакле поред Хијоса одлази пут Самоса и ноћи у Тригилију (град у данашњој Турској, наспрам Самоса), одакле долази у Милет (Дап. 20,15). Затим следе Кос, Родос и Патара (Дап. 21,1) па одатле свети апостол Павле одлази уТир а онда преко Птолемаиде и Кесарије у Јерусалим (Дап. 21, 23-15). Након тога Свети Апостол Павле одлази, у Рим где је мученички пострадао. Нигде у Делима апостолским или другим списима нема ни помена о ”данашњој Србији” или Србима из разумљивих разлога – Срби се досељавају на Балканско полустрво тек неколико векова касније.

Као што смо рекли, Деретић и Антић не говоре само о апостолу Павлу него тврде да је Свети Апостол Петар проповедао у Панонији и Далмацији, а осим тога, кажу они, ”поуздано се зна” да је био и у Требињу, Нарони и Солину. (17)

Поред ове двојице апостола у Србији су проповедали још и свети Лука, свети Матија, свети Марко и свети Андрија Првозвани. пишу Деретић и Антић (18), а осим тога од Деретића се често може чути како су апостоли проповедали на српском језику.

За разлику од Спаситеља који је проповедао на арамејском језику (допушта се могућност да је у појединим случајевима користио и грчки) Свети Апостоли су проповедали и писали на грчком. (19) Ово није тешко разумети ако знамо да се тада грчки језик говорио широм Римског царства.

Језик Новог Завета, међутим, није био класични антички грчки језик већ ”кини” (Kοινή) дијалекат.

Да се ”поуздано зна” да је Свети Апостол Петар боравио и проповедао у да је био и у Требињу, Нарони и Солину, Деретић и Антић би ван сваке сумње навели изворе који ову тврдњу поткрепљују али, као што знамо, црквена историја говори нешто сасвим друго. Односно, и ово су најобичније измишљотине у складу са жељама и циљевима пседоисторичара.

”Петар, како видимо, благовестио је Јеврејима расејаним по Понту, Галатији, Витинији, Кападокији и Азији. Пред крај живота отишао је у Рим, где је био распет…”пише Јевсевије Памфил у ”Историји Цркве”. (20)

Код Светог Симеона Метафраста налазимо подробније податке: ”Из Јерусалима свети Петар дође у Кесарију Стратонијску. Ту постави епископа од презвитера који су га пратили. Одатле отиде у Сидон, где исцели многе, и постави епископа. Онда оде у Вирит, и тамо постави епископа. Затим отпутова у Вивли; одатле у Трипол Финикијски, где обитаваше код једног паметног човека Марсона, кога и рукоположи за епископа вернима тога града. Из Трипола он оде у Ортосију; затим у Антарду, потом на острво Арадос, па у Валанеју, Понт и Лаодикију. У Лаодикији он исцели многе болеснике, и изагна нечисте духове из људи, и сабра цркву верних, и постави им епископа. Из Лаодикије свети Петар отпутова у сиријски град Антиохију, где се Симон маг скривао од војника, послатих римским царем Клаудијем, да га ухвате. Дознавши за долазак светог апостола Петра, Симон побеже у градове Јудеје. У Антиохији свети Петар исцели многе болнике, и после проповеди о Једноме Богу у Три Лица постави епископе: Маркијана за Сиракузу на Сицилији и Панкратија за Тавроменију. Из Антиохије свети Петар отпутова у Тиану Кападокијску, одатле у Анкиру Галатијску, у којој молитвом васкрсе мртваца, и устроји цркву, многе огласивши и крстивши, и поставивши им епископа. Из Анкире он отиде у Синоп Понтијски, а одатле у Амасију која се налази усред Понтијске земље. Затим отпутова у Гангр Пафлагонски, па у Клавдиопољ Онориадиjски, одатле у Никомидију Витинијску, и онда у Никеју. Намеравајући да иде у Јерусалим на празник Пасхе, он из Никеје крену назад, дође у Писинунт, па одатле у Кападокију и Сирију. Посетивши поново Антиохију, он најзад стиже у Јерусалим. За време боравка у Јерусалиму њега посети свети апостол Павле, три године након свог обраћења ка Христу, као што сам каже у Посланици Галатима: После тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 18).

Уредивши тих дана црквене законе, блажени Павле оде на посао на који је био позван, а свети Петар опет посети Антиохију, где постави епископа Еводија. Из Антиохије отпутова у Синад, фригијски град, одатле у Никомидију; у њој постави епископа Прохора, који и као епископ праћаше светог Јована Богослова. Дошавши из Никомидије у Илион, хелеспонтски град, свети апостол постави ту за епископа Корнилија капетана, па се врати у Јерусалим. Ту се светом Петру јави у виђењу Господ Христос говорећи му: Устани Петре и иди на Запад, јер је потребно да Запад просветиш својом светлошћу, и ја ћу бити с тобом.

Oбавестивши братију о виђењу Господа, опрости се с њима, па крену у Антиохију, посећујући цркве. У Антиохији он затече светог апостола Павла. Ту он постави епископе: Урвана Тарсу, Епафродита Левкији Адријатској, Апелија, брата Поликарповог, Смирни и Фигела Ефесу… Из Антиохије Петар дође у Македонију, где такође постави епископе: Олимпа Филибљанима, Јасона Солуњанима, и Силу Коринћанима, кога нађе поред светог апостола Павла. Поставивши у Патри за епископа Иродиона, свети Петар отплови на Сицилију, и дошавши у Тавроменију задржа се кратко време код Панкратија, врло красноречивог мужа. И ту огласивши и крстивши неког Максима, и поставивши га за епископа, он допутова у Рим.‘‘ (21)

За апостола Андреја Јевсевије каже да је проповедао у Скитији (између Црног и Каспијског мора). (22)

За Матеја, Јевсевије пише да је ”прво проповедао међу Јеврејима. Сабравши и друге народе, дао им је своје Јеванђеље написано на родном језику.” (23) Односно, Матејево Јеванђеље написано је на арамејском.

Апостол Марко је кренуо на прво путовање са Апостолом Павлом (Дап. 12,25) али се вратио из Перге Памфилијске (Дап. 13,13) а касније је са Варнавом отишао на Кипар (Дап. 15, 39). Из Друге посланице Тимотеју видимо да Свети Апостол Павле позива Апостола Марка код себе у Рим “Марка узми и доведи са собом јер ми је потребан за службу” (2 Тим 4,11), док Јевсевије за Светог Апостола Марка пише да је био први епископ. Александрије у Египту. (24)

Дакле, опет ни помена о ономе што тврде Деретић и Антић. Несхватљива је дрскост и безочност са којом турбо-фолк историчари износе лажи и тамо где је то лако проверљиво.

Бројни су светитељи и личности из Цркве које турбо-фолк историчари присвајају, па ћемо овде навести још само Светог Никиту Ремезијанског.

”Значајан центар хришћанске цркве на Балкану у IV и V веку била је Ремезијана (данашња Бела Паланка)”, пишу Деретић и Антић. ”Њен најпознатији епиекоп био је Никета (Никита), који је живео 366. – 414 године, који је покрштавао Србе на пределима од Ниша до Дунава. Иако је званичан став историчара да су се Срби доселили на Хелмско полуострво тек век-два после деловања епископа Никете, текст Енциклопедије Британике (т.7,с.322) показује да је он тада покрштавао Србе у доњем Подунављу.” (25)

Овде ћемо оставити по страни то што своје тврдње поткрепљују овом енциклопедијом а не неким историјским извором, и само указати на још једну у низу неистина. Наиме, како је Енциклопедија Британика (Encyclopædia Britannica) сада доступна и на интернету, није тешко утврдити да Деретић и Антић овде износе лаж. За Светог Никиту Ремезијанског се у овој енциклопедији каже како су његови ”мисионарска активност и списи утицали на христијанизацију и ширење латинске културе међу варварима у долини доњег Подунавља”. (26)

Не можемо овом приликом а да не поменемо једно од ”предавања” Јована Деретића под насловом ”Хришћанство и Срби”на коме се, у оквиру дела резервисаног за питања гледалаца, јавила једна његова следбеница са тврдњом да је Исус рођен ”на Косову, у углу Лаба и Ситнице”, да је по мајци био Србин и Немањић и да се звао Манојло али је то окренуто на ”Емануил”. (27)

Као што видимо, код турбо-фолк историчара и њихових следбеника заиста не постоји граница и разлика између реалности и фикције.

Ево како Деретић и Антић у књизи ”Историја Руса и Срба”, у паганском кључу, описују добро познато Константиново виђење Христовог монограма на небу пред битку на Милвијском мосту:

”Почетком октобра Константинова армија креће на Руму из ”правца Риминија, преко Фламиније. Били су већ близу и 14. октобра зауставили су се и улогорили у селу Хиспелуму. Ноћ је била ведра без месеца и сви су били некако узнемирени. Онда је један од стражара узвикнуо: „Погледајте тамо на истоку!” На истоку, изнад висова уздизао се знак који нису никад видели. Три планете, две велике и једна мала, образовале су на небу знак у виду слова X чији је један врх био повијен. Халдејци из Константинове војске су препознали планете као Јупитера, Марса и Сатурна. Халдејци су то протумачили овако: Сатурн, Енејев предак, поседник свете румејске земље дошао је на састанак са Константином. Велика их победа чека. Константин је нови август. Марс и Јупитер су се појавили, да би му обезбедили победу и владавину. Отрчали су у логор да пробуде императора. Константин се брзо обукао и кренуо за узбуђеним свештеницима. Када се попео на брег показали су му чудо. Видео је својим очима крст на небу изнад Руме. Небо му је давало знак – свети знак лабар …. Било је пуно расправа међу историчарима око карактера Константинове визије и значења имена овог светог знака. Сложили су се да је Константин то име узео из Асирије, а из наших претходних анализа знамо да је то била сербо-рашка држава, коју су називали Сарбија и у којој је званични језик био сербо-рашки. Ово име је из древног српског (сербо-рашког) језика, Константиновог матерњег језика. Лабар се код старих Срба (СербоРашана из наших овде приказаних анализа) звало свето знамење, као што је лабра бриса (двосекла секира), свето знамење бога Сербона. Лаб и Лаба су чести називи код Срба и увек су у вези сабожанствима. Крст је такође стари сербо-рашки симбол, јер хришћани нису још тада имали крст као симбол. Сутрадан, Константин је истакао нови војни стег – лабарум и наредио војсци да сви који могу нацртају тај знак на својим штитовима.” (28)

Рума коју Деретић помиње у тексту је заправо Рим. Мењајући му име у ”Рума”, по истоименом месту у подножју Фрушке горе у данашњој Србији, Деретић покушава да направи вештачку и ретроактивну везу са Србима, као што ради и са другим називима и личним именима (нпр. цар Константин, односно Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus је Константин Зеленовић и сл.).

Пре него што пређемо на опширнији одговор утемељен на историјским изворима, употребимо најпре просту логику. Да ли је могуће од три тачке образовати ”знак у виду слова X” и то још са повијеним врхом, како пишу Деретић и Антић?! Највише што можемо да добијемо од три тачке је права линија или троугао.

Лабрис (λάβρυς), двострука секира, или како је Деретић назива ”лабра бриса” је повезана са Минојском цивилизацијом (настала око 3.000 година пре Христа), са речју ”лавиринт” и дворцем краља Миноса у Кнососу, на Криту, а са српском културом ни најмање.

Такође, ни лабарум ( λάβαρον), Константинова војна застава са приказом Христовог монограма, није ни на који начин повезана са нама, нити може бити, опет из јасних разлога – о Србима у овом периоду немамо никаквих информација.

Како Деретић често присваја велики број римских царева називајући их Србима, а у заједничкој поменутој књизи и Антић заједно са њим, међу којима и Диоклецијана и Галерија, написаћемо нешто о њима и прогону хришћана у том периоду, наводећи истовремено Константиново виђење,које су Деретић и Антић кривотворили, онако како га описује Јевсевије Кесаријски који је цара Константина познавао лично.

Када је реч о поменутим римским царевима, Деретић и Антић за Диоклецијана тврде да ”је био одан старој сербо-рашкој вери” (29)док за Галерија пишу како је овај заједно са Ликинијем, који је по њима такође Србин, донео наредбу 311. у ”Србици”, како Деретић назива Софију, да се хришћани не прогоне (30)

Додатни разлог да напишемо нешто о гоњењу хришћана у овом периоду јесте тај што новопагани оне који су та гоњења вршили сматрају својим духовним прецима.

Када је у питању број гоњења у прва три века и у почетку четвртог, до победе хришћанства, наводе се различити подаци. Лактанције у књизи ”О смрти прогонитеља” са почетка IV века броји 6 гоњења, Сулпиције Север у почетку V века 9 гоњења, Павле Орози и Августин 10 гоњења1, итд.

Јевсевије Поповић у свом делу ”Општа црквена историја” такође наводи 10 гоњења, и то: ”1) за време Нероново, 2) за време Домицијаново, 3) за време Трајаново, 4) за време Марка Аврелија, 5) за време Септимија Севера (”Овај човек је био Сербо-Рашанин…” пишу Деретић и Антић, стр. 404), 6) за време Максимина Трачанина (кога Деретић и Антић називају Максимин Рашанин и тврде да је први Србин римски цар, стр. 405) , 7) за време Деција (Декија) Трајана, 8) за време Валеријана, 9) за време Аврелијана, 10) за време Диоклецијана и његових савладара и најближих му наследника.”2 И даље додаје: ”Број 10 гоњења /…/ није сасвим тачан; јер кад би бројали сва гоњења, било би их више, а кад би рачунали само велика, знатнија гоњења, било би их мање…” (31)

Из горе наведеног можемо да изведемо закључак да до различитих података о броју гоњења долази због различитог обима гоњења, који је узиман као критеријум.

”У гоњењима хришћана примали су учешће и прости народ, и римска интелигенција и државне власти. Општи мотив гоњења била је мржња против хришћана, али је разлог мржње /…/ био различит.” (32) Навешћемо овде само којим се разлозима руководила држава.

”Римско право и римска религија били су идеолошки стубови Римске империје. /…/ Како је римска религија била државна религија и њене обреде су вршили државни службеници чије су свештеничке функције биле повезане са одређеним државним службама. /…/ Приношење жртава у част римских богова чињено је ради добијања њихове наклоности за Рим, а приношење жртава култу цара означавало је израз лојалности и потчињености цару.” (33)

Због његове неспојивости са римским многобожачким религијама, непоштовањем култа римског цара, и претензијом да својим учењем обухвати цео свет и све народе, римска држава је, у хришћанској вери и хришћанима, видела идеолошке и политичке непријатеље Царства (34) и потенцијалну опасност.

Посматрано с формално правне стране, прогон хришћана до средине III века карактерише правна непринципијелност. /…/ Забележени су случајеви да су хришћани за време царева Трајана (98-117) и Адријана (117-138), у правном вакууму, без правне основе и судске процедуре, осуђивани на смрт само због имена хришћани (propter nomen ipsum).”. (35)

”Стање се радикално променило средином III века када су издати закони који су били уперени директно против хришћана.” (36)

Диоклецијан се родио у дунавској провинцији Далмацији под именом Диокле, односно пуним именом Caius Valerius Diocles. Био је скромног порекла. Иако то није поуздано, поједини аутори 13 14 наводе да је био син ослобођеника, libertinus-а (тј. роба којем је његов господар вратио слободу и који, иако је имао статус римског грађанина, није био изједначен са грађанима слободног реда, ingnui). Његово напредовање у служби текло је слично као и код других царева III и IV века. Ступивши у војску стигао је до највиших чинова. Bио је заповедник страже цара Нумеријана а након његове смрти, 20. новембра 284. године, у Никомидији је проглашен за цара.

После именовања за цара променио је своје име у Caius Aurelius Valerius Diocletianus.

Диоклецијан одбацује титулу принцепса (princeps) и укида систем принципата који је успоставио први римски цар Октавијан Август. Систем који је установио обично се назива доминат јер је изведен од латинске речи dominus (господар).

Убрзо након учвршћења на власти, највероватније 21. јула 285. године у Милану (37) Диоклецијан је за свог савладара са звањем цезара (Caesar) поставио Максимијана Херкулија, да би га 1. априла 286. године наименовао за августа (Augustus). Диоклецијан је, ипак, био старији цар (senior Augustus) коме Максимијан дугује свој царски савладарски положај. (38) 1. марта 293. године систем владавине је проширен наименовањем по једног савладара Диоклецијану и Максимијану, са звањем цезара. За Диоклецијановог савладара, у источном делу Царства, наименован је цезар Гај Галерије Валерије Максимијан, а на Западу, за савладара Максимијану, постављен је цезар Гај Флавије Валерије Констанције Хлор.Сваки од њих двојице је имао пуну царску власт, иако су сматрани за ниже по положају од августа.

”Овај систем владавине прозван је ”тетрархија” (”четворовлашће”), јер се састојао од четири владара.” (39)

Осим поделе власти, Диоклецијан је извршио читав низ реформи: нова административна подела Царства, војне реформе, пореске реформе, финансијске реформе итд. Извршена је реформа и у сфери владарске идеологије. (40)

Од сада се римски цар ”сматра за инкарнацију божанства. Њему се одају божанске почасти (adoratio): при његовој појави присутни се клањају и љубе скутове његове одеће. Појава цара представља праву верску свечаност.”(41)

У складу са тим ”оба августа добили су божанске надимке: Диоклецијан – надимак Iovius, а Максимијан – епитет Herculius. Iovius (што значи јупитерски) је био син Јупитера, а Herculius (херкулски) син Херкула. Преко ових епитета два августа су се представљали као синови богова. /…/ По Диоклецијановој замисли, у ”божанску породицу”, осим августа, уведени су и цезари. И ови су себе и своју власт везивали за одређено божанство. Констанције Хлор за бога Сунца, а Галерије за бога рата Марса. /…/ Овако разграната, степенована и религиозно изведена легитимност царске власти била је новина у римској историји” (42)

Погледајмо како Диоклецијана и његове савладаре  описује њихов савременик и сведок догађаја, Лактанције.

О Диоклецијану, који га је поставио за наставника реторике у свом двору у Никомидији, Лактанције, између осталог, пише: ”Диоклецијан, који је био проналазач злодела и подбадач на зло, није могао руке да уздржи ни од Бога, само да би уништио све. Он је својом грамзивошћу и плашљивошћу упропастио цео свет.” (43)

О Максимијану рођеном код Sirmium-а (данашња Сремске Митровица):

”Какав је Диоклецијанов брат Максимијан, звани Херкулије? Врло сличан њему. Не би ни могли да буду у тако оданом међусобном пријатељству, да обојица нису имала исти дух, исти начин мишљења, једнака воља, једнако расуђивање. /…/ Његов крвави трезор кипио је од злочиначког блага. У том проклетом човеку није била само страст да искористи мушкарце – што је мрско и одвратно – већ и да учини насиље над кћерима угледних грађана. Наиме, куд год је путовао, отрзане су девојке из родитељског наручја и одмах му стављане на располагање.” (44)

О Максимијану Галерију, који је у историји познатији под овим другим именом (Галерије), Лактанције пише: ” Други пак Максимијан, кога је Диоклецијан узео за зета, био је гори не само од оне двојице, које смо ми искусили у наше време, већ уопште, од свих злих царева. У овој звери било је урођено варварство, дивљаштво страно римској раси…” (45)

Лактанцијево мишљење је другачије једино о Констанцију Хлору, оцу Светог Равноапостолног Цара Константина, о коме каже: ” Констанција остављам по страни, јер је био потпуно другачији од осталих и достојан да сам влада земљом.” (46)

Изненада, 303 године, почео је највећи, општи, и најкрвавији прогон хришћана до тада.

Један од разлога за почетак гоњења био је тај што је Диоклецијан био присталица римске религије и богова, а велику улогу у његовом животу имале су враџбине и предсказања.

Управо је за жртве и предсказања везан и један од његових сукоба са хришћанима, који је претходио гоњењу: ”..како је из страха хтео да сазна будућност, приносио је на жртву стоку и по њеној утроби тражио предзнаке будућих догађаја. Тада неки од слугу – који су већ пришли Господу – док су присусвовали жртвовању, ставили су себи на чело крсни знак. На то су се демони разбежали и поремећена је паганска жртва.” 32 Жреци су након тога више пута поновили жртвовање, али жртве нису ништа показале, па је велики жрец Таг за неуспех окривио хришћане. Диоклецијан тада ”…побесневши, нареди да принесу жртву не само они посвећени за то, већ сви који су се налазили на двору, а ако би неко одбио, заповеди да се ишиба. Препозитима пошаље наредбу да се и војници натерају да принесу жртву, а они који то одбију, нека се отпусте из војне службе. Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога.” (47)

Узрок Галеријеве мржње према хришћанима, по истом писцу, био је следећи: ”Његова мајка поштовала је брдска божанства. А била је врло празноверна жена, која је готово свакодневно приносила јестиве жртве и њима нудила сељане. Хришћани су то одбијали, и док се она гостила с паганима, они су се посвећивали посту и молитви. То је у њој подстакло мржњу према хришћанима, па је женским гунђањем подстицала сина, такође празноверног, да их прогони.” (48)

Лактанције наводи да је за Диклецијаном, који је отишао у Витинију да тамо проведе зиму, такође стигао и Галерије, како би га подстакао на прогоне хришћана.

Пре доношења одлуке о прогону, Диоклецијан је позвао неколико правних и војних достојанственика и питао их за мишљење, а затим одлучио да пита за савет и божанства, пославши врача Аполону милетском. (49)

Гоњење је почело рушењем цркве у Никомидији, 23. фебруара 303 године, на римски празник Терминалија, а пред хришћански празник Васкрсења Господњег: ”…још у праскозорје дошао је у цркву префект са војним заповедницима, трибунима и финансијским чиновницима. Проваливши врата, тражи икону, спаљује пронађене свете списе, дозвољава свима пљачку: отимање, страх и трепет, бежи се на све стране.” (50) ”Својим очима смо гледали како цркве бивају рушене до темеља…” (51)

Све ово су гледали Диоклецијан и Галерије, јер се црква налазила на узвишењу и могла се видети из двора.

Тек сутрадан су потписали и објавили едикт којим је званично почело гоњење, а којем су подлегали сви људи хришћанске вере без разлике. Мере које су прописане подразумевале су одузимање грађанских права, против хришћана се може покренути сваки поступак, а они га не могу водити, подложни су истрази са мучењем, лишени су свих високих звања и титула, губили су службу а робови право на слободу уколико се не одрекну своје вере, књиге су плењене и спаљиване, цркве рушене до темеља итд.

Убрзо након почетка прогона и објављивања едикта дошло је у два наврата, са размаком од петнаест дана, до пожара у царској палати. По Лактанцију, Галерије није био задовољан одредбама едикта па је уз помоћ саучесника подметнуо пожар како би за то оптужио хришћане и на тај начин натерао Диоклецијана на суровији прогон. (52)

Како ништа није откривено ни након истрага са мучењем, Галерије је успео да убеди Диоклецијана да су хришћани криви за пожар.

Након првог едикта уследила су још два исте године, а наредне, 304. године, и четврти. Други и трећи едикт су били усмерени посебно против црквене јерархије. Другим је наложено да сви епископи, свештеници и ђакони буду затворени, а трећим да сви имају да принесу жртве боговима.

Хришћани у дворској управи су стављени на највеће муке, а потом прогнани или погубљени. (53)

”Император Диоклецијан је сада беснео, и то већ не само против дворских робова, већ против свих. Прво је натерао кћер Валерију и супругу Приску да се опогане жртвом. Неки од најмоћнијих евнуха су поубијани, на које се ослањао и он и цео двор; похапшени су презвитери и ђакони и без икаквог доказа или признања осуђени су и са свим својим одведени у тамницу. Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. Ништа мање жесток није био прогон ни над осталим становништвом. Наиме, судије су разаслате по свим паганским храмовима и све људе су терали да приносе жртве. Тамнице су биле пуне, измишљане су нове, дотле нечувене врсте справа за мучење…” (54)

”Савременици описују мучења, која су употребљавана, да се Хришћани отпаде, као веома тешка и грозна. Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана…” (55)

Као што су првога дана гледали уништавање храма у Никомидији, тако су Диоклецијан и Галерије гледали и мучења хришћана:

”Једнога човека у Никомидији изведоше на трг и у присуству поменутих господара наредише да принесе жртву. Онај човек је то одбио. Тада наредише да га свуку, подигоше му тело у вис и почеше шибати, надајући се да ће тај човек, савладан боловима, прихватити да принесе жртву. Он остаде непоколебљив у својој вери мада је сав био у ранама. Тада мучитељи направише смесу од сирћета и соли, па су тиме обливали тело мученика. Он не попусти ни под тим боловима. Онда принесоше металну решетку, распалише ватру испод ње, па ставише на усијан метал оног хришћанина који већ беше сав у ранама. Чинили су то полако, не желећи да брзо сконча, надајући се да ће прихватити њихову понуду и принети жртву. Али, онај мученик ни тада не остави своју веру него издахну, оставши до краја Христов. /…/ Име му беше Петар…” (56)

Упућена су, такође, писма Максимијану и Констанцију, да и они поступе на исти начин. Максимијан је тако и учинио, док је Констанције само, како пише Лактанције, дозволио да се поруше зидови храмова који су се могли обновити.

Диоклецијан и Максимијан су одступили са власти 305. године и успостављена је нова тетрархија. На Западу империје, нови август је постао Констанције Хлор а цезар Север. На Истоку, на место августа дошао је Галерије а на место цезара Максимин Даја.

”А Даја, тек одвојен од стада и шума, брзо је постао војник гардиста, потом старешина гарде, ускоро затим трибун и наредног дана Цезар. Добио је на управу Исток да га сатре и упропасти, јер он није познавао ни државну ни војну службу…” (57)

Став Констанција Хлора према гоњењу хришћана се није променио, а његов савладар Север је следио ту политику. На Истоку, гоњења су настављена, како у области под Галеријевом управом, тако и у области под управом Максимина Даје.

На Западу је већ 306. године дошло до нове смене власти. Констанција Хлора је наследио његов син Константин а Максенције је победио Севера. Стање, у погледу гоњења хришћана, се ни након ове смене није много променило.

О даљим Галеријевим поступцима Лактанције, између осталог, пише: ”Закони су укинути и сва слобода одлучивања пренета је на судије, а војне судије, необразовани хуманистичким наукама, послани су без помоћника у провинције. /…/ Никаква казна код њега није била лака: није било слања на острва, ни у тамнице, нити у руднике, већ ватра, разапињање на крст, бацање зверима, за њега је било свакодневно и лако. /…/ У суђењу са смртном казном, погубљење мачем дозвољавало се као доброчинство малом броју људи, који су због заслуга тражили лаку смрт.” (58)  И даље: ”Држао је медведе, њему сасвим сличне по суровости и величини, које је бирао широм царства током целе своје владавине. И кад год би хтео да се забави, наређивао је којег од њих, по имену, да му доведу. Њима су бацани људи, не да их медведи само једу, већ да уживају у томе: кад би раскомадали удове, он се слатко смејао и никад није вечерао без људске крви. Обичним људима, без титула, казна је била огањ. Оваква смрт најпре је, по законима које је донео, била одређена за хришћане, тако да су после мучења осуђени спаљивани лаганом ватром. Кад би их привезали, најпре су им подметали слабу ватру под стопала тако дуго, док би пламен скупио дебелу кожу табана и одвојио је од костију. Потом би палили и гасили бакље и померали их по појединим удовима, тако да ниједан део тела није остао нетакнут. У међувремену би им поливали лица хладном водом и влажили уста, да не би, због сувоће ждрело усахнуло и брзо наступила смрт. А то се најзад догађало, тек кад би после много дана сва кожа била испечена и пламен продро у унутрашњост тела.” (59)

Слично је било и у области под управом цезара Максимина Даје, који је 306. године потврдио едикт о обавези свих хришћана, укључујући и жене и децу, да принесу жртве.

Јевсевије Памфил пише: ”Малени град у Фригији, у коме су живели хришћани, опколише војници и запалише га заједно са децом и женама, који су вапили Господу. Затим запалише и све житеље града, заједно са управитељем града, старешином војне постаје и осталим магистратима јер сви исповедише своју веру у Господа.” (60)

Јевсевије Памфил, који је и сам гледао мучења мноштва људи, о страдању хришћана у различитим местима и областима, између осталог, пише: ”Знамо и о онима који се прославише у Палестини, а такође и у Тиру Финикијском. Ти мученици, уистину предивни војници за веру, након дуготрајног бичевања беху бачени пред дивље звери. И ти хришћани са великом вером чекали су насртаје леопарда, медведа, дивљих вепрова и бикова које су џелати дражили усијаним металним шипкама. Својим очима сам то гледао и видео сам како су ти људи били непоколебљиви у вери. /…/ Муке и страдања које поднеше хришћани у Тиваиди превазилазе сваки покушај да се оне опишу речима. Са њих су клештима откидали месо све док мученици не би издахнули; женама су везивали једну ногу па су их затим, уз помоћ некаквих направа, подизали у вис главом на доле. Оне су претходно биле обнажене и тако су висиле данима, изложене порузи.Другима су стављали у процепе одређене делове тела (најчешће потколенице), те су их онда притискали све док не попуцају. Све то није трајало неколико дана него је то трајало више година. /…/ Мачевима, којим су убијали људе, тупиле су се оштрице, метал је пуцао, џелати су падали од умора и мењали су један другога, само да мучење не би престајало. Тада смо сви могли видети пројављену силу Божију и храброст оних који су веровали у Христа. /…/ Да ли треба да поименце спомињем и остале? Да набрајам мноштво људи, да описујем сваковрсна мучења којима су страдавали угодници Христови? Једне су убијали секирама, као што то би са онима у Арабији; другима су ломили кости и зглобове, као што су то чинили онима у Кападокији; једне су вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом, као што се зби са онима у Месопотамији; другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела, као што је то чињено у Александрији.” (61)

И тако даље, Јевсевије наводи велики број сличних, страшних, примера.

”На Истоку, на територији под Галеријевом управом, прогони хришћана су свакако изгубили на интензитету већ 310. године када је Галерија задесила тешка болест.” (62) Наиме, на доњем делу гениталија му је, како пише Лактанције, настао злоћудан чир који је почео да се шири. Убрзо је био захваћен цео доњи део трупа а у утроби су се запатили црви. Делови тела су му се изобличили. ”И то је трајало целу годину, када је најзад савладан болешћу био приморан да исповеди Бога. Између поновних болова који су га мучили, викао је да ће обновити Божји храм и надокнадити све што је злочиначки починио.” (63)

У Никомидији, 30. априла 311. године, пред своју смрт, издао је едикт којим је хришћанима дата слобода да поново могу да исповедају своју веру и да граде храмове. При крају текста едикта, тражио је од хришћана да се моле Богу за његов спас.

Указ је издао заједно са својим изабраним наследником императором Ликинијем на истоку и западним императором Константином. (64)

Максимин Даја је, међутим, укинуо слободу која је дата хришћанима, али на такав начин да изгледа као да је на то принуђен. (65)  ”Да би изгледао милостив, забранио је да се Божје слуге убијају, а наредио је да се сакате. Стога су исповедницима копали очи, одсецали руке, секли носеве или уши, ” пише Лактанције. (66)

Ово потврђује и Јевсевије Памфил: ”Али тада изађе заповест да се хришћани ослепе и да им се одсече једна нога. То беше за њих мера човекољубља! То је био доказ да нам више неће задавати муке! Шта да кажем за милост која изађе из такве човекољубивости нечастивих људи, кад погледам на толике хришћане којима су најпре мачем прободене очи а после усијаним гвожђем спржене руке, као и на оне којима су ноге одсечене до колена, па су затим, и једне и друге, позатварали у руднике, не толико да копају руду колико да ту што пре помру.” (67)

Диоклецијан је оболео од опасне болести која му је помутила разум (68), и умро 3. децембра 311. године.

Максимијан Херкул је умро у јуну 310. године, срамном и недостојном смрћу, сломљеног врата. (69)

Галерије је умро 5. маја 311. године, неколико дана након што је издао горе поменути едикт.

Максимин Даја је умро у лето 313. године у Тарсу, где је побегао пред Ликинијем. Иако Јевсевије Памфил и Лактанције наводе различите узроке његове смрти, и код једног и код другог налазимо да је наступила након великих и тешких мука које су га натерале да исповеди Христа. (70) (71)

Не постоје подаци, и тешко је дати процену, колико је укупно страдало хришћана током трајања прогона. Јевсевије, на једном месту каже: ”Погинулих је некада бивало десет, двадесет па и шездесет дневно. Догађало се да за дан пострада и стотину хришћана: мушкараца, жена и деце…” (72)

Упркос томе, Црква не само да није уништена, већ се десило управо супротно, по речима Спаситељевим да пшенично зрно ако падне на земљу и умре, доноси многи род (Јн. 12,24).

Црква се током овог гоњења украсила великим бројем мученика, од којих наводимо само неке: Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе) један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви; Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, Света великомученица Екатерина, Света великомученица Варвара, Свети великомученик Теодор Тирон, Свети свештеномученик Методије Олимпијски, Свети свештеномученик Лукијан Антиохијски, оснивач богословске школе у Антиохији; Света великомученица Маргарита Антиохијска, позната и као Света Марина или Огњена Марија; Свети Антим Никомидијски, Свети Петар Александријски, Свети Памфил Кесаријски и други с њим; Света мученица Доротеја, Света мученица Недеља, позната и као Киријака Никомидијска; Свети мученик Маврикије и седамдесет војника, Света великомученица Анастасија Узорешителница, Свети мученици Вас, Јевсевије Јевтихије и Василид, и бројни други.

У бици код Милвијског моста, 27-28. октобра 312. године, Константин је победио Максенција, који му је објавио рат.

За Максенција, Јевсевије Памфил пише да је превршио меру својих злочињења тиме што се упустио у враџбине. ”Њему није представљало ништа да распори трудну жену или новорођено дете да би према положају детета у утроби или положају његових органа нагађао каква ће бити будућност.” (73) Његово тело пронађено је у Тибру у коме се, бежећи, удавио.

Оваквим Максенцијем диче се Деретић и Антић, називајући га ”Максенко”’, јер им се чини, вероватно, да тако његово име српскије звучи:

”Галеријеви савременици и савладари Констанко (Констанције) Хлор (305-306), Максенко (306-312), Максимин (307-313) и Ликиније (307- 323) су сви били пореклом Срби, а за неке од њих се то нарочито истиче као што је случај Ликинија, од кога се у старим српским хроникама извлачи порекло лозе Немањића,” пишу поменута двојица псеудоисторичара. (74)

Као што видимо, Деретић и Антић не само да присвајају римске цареве него и порекло светородне лозе Немањића изводе од Ликинија. Овде ваља указати на чињеницу да је Стефан Немања рођен више од осам векова након овог римског цара, а поред тога и на чињеницу да Јован Деретић, како смо показали у посебном поглављу, не зна ни ко је отац Стефана Немање, па је према томе апсурдно очекивати да зна ко су његови даљи преци.

Пред битку са безмало двоструко бројнијом Максенцијевом војском (Константинова војска се састојала од 90 хиљада пешака и 8 хиљада коњаника, док је Максенције имао 170 хиљада пешака и 18 хиљада коњаника66) Константин се помолио ”призвавши у молитвама помоћ Бога и Сина Његовог, Спаситеља свих, Самог Исуса Христа…” (75)

По Лактанцијевом казивању, Константин је у сну опоменут да на штитове упише небески симбол и тако почне битку. ”Он учини како му је наложено и преко слова Х стави I чији је врх заобљен и тиме на штитовима напише Христово име.” (76)

Јевсевије тај догађај у ”Животу цара Константина” описује овако:

”Сабравши све то у своме уму схватио је да је лудост држати се богова који не постоје, и после толико доказа остати у заблуди. Тако је себе уверио да се треба приклонити очевом Богу.

Кренуо је да га призива у својим молитвама, да га преклиње и умољава не би ли му открио ко је он и пружио десницу своју за предстојећа дела. Дој је тако цар усрдно приносио молитве и прозбе јави му се некакво чудесно знамење са неба, у шта би једва могло да се поверује када би то неко други испричао. Али пошто је то сам цар победоносац, нама који смо доста касније ово дело сачинили и већ били удостојени његовог познанства и сусрета, испричао и заклетвама уверавао у своје речи, ко би онда могао да посумња у истинитост његовог казивања. И време које је уследило било је сведок да је говорио истину. У поподневним часовима, када је сунце кренуло ка заласку, цар је рекао, како је својим очима видео на небу знамење крста, које је творила сама сунчева светлост са исписаним натписом: ,,Овим побеђуј.” Тада ужас обузе и њега и сву његову војску која га је пратила када је некуда кренуо, и сви постадоше сведоци чуда.

Рекао је, да се питао, шта би ово виђење могло да значи. У таквом разматрању и дугом промишљању затекла га је ноћ. Тада му се у сну јавио Христос Божји са знамењем које је видео на небу, и наредио му да направи исто такво знамење (које је имао у виђењу) и да га користи као заштиту у борбама против непријатеља.

Чим је свануло јутро, Константин је својим пријатељима испричао тајну. Затим је позвао златаре и мајсторе за драго камење, сео међу њих, описао им изглед знамења и наредио да тако исто направе од злата и драгог камења. Оно чега је некада сам цар по милости Божјој био удостојен, сада и ми сами можемо да видимо сопственим очима.

Наиме, знамење је овако изгледало: дугачко копље обложено златом имало је пречагу са којом је образовало облик крста. Горе, на врху свега, био је причвршћен венац исплетен од драгог камења и злата са симболом Спаситељевог имена; заправо, два елемента – прва два почетна слова – указивала су на име Христово: Слово ,,РО” је пролазило кроз саму средину слова ,,ХИ”. Цар је касније имао обичај да ова слова носи на свом шлему. На пречаги која је била причвршћена за копље висила је окачена тканина, царско платно украшено разноврсним драгим камењем које се пресијавало на зрацима светлости; ово платно проткано златним везом зрачило је необичном лепотом свима који су га гледали, а било је исте ширине и дужине; усправно копље које се испод врха дизало широко увис имало је испод знак крста, на горњем делу описаног платна, златни портрет богољубивог цара, као и његовог сина. Овај спасоносни знак је цар стало користио као заштиту и одбрану од непријатељске силе, и наредио је свим војницима да носе слично знамење.‘‘ (77)

У фебруару 313. године у Милану, Константин и Ликиније су направили договор у области верске политике, познат као Милански едикт, а којим је хришћанима омогућена слобода вероисповести, враћена и обновљена имовина и објекти.

Ликиније, који је у међувремену устао против Константина и почео да гони хришћане, након неколико пораза од њега, убијен је 325. године.

Деретић и Антић пак за рат између Константина и Ликинија оптужују овог последњег и његове ”задње намере”: ” Ликиније је био војник, поштен и храбар, који није прогонио хришћане, него је заједно са Галеријем издао један проглас у корист хришћана у Србици 311. године и није наслућивао Константинове задње намере,” кажу они. (78)

Али то није све. И о Максимину Даји, који је наставио прогоне хришћана након едикта из 311. године, они пишу следеће:

”Милански едикт у прилог хришћана је окренуо све хришћане на Истоку против Максимина. Сав бесан, Максимин одлучи да нападне први и пређе с војском преко мореуза и нападне Ликинијеве поседе. Међу новоослобођеним хришћанима владала је неслога и нетрпељивост, а епископи су били сукобљени. Хришћани су водили пропаганду против служења војске и против устаљеног поретка. Показивали су нетрпељивост према старим веровањима и стварали су неслогу.” (79)

Дакле, за сакаћење, копање очију, одсецање руку, носева или ушију по наредби и друга мушења Максимина Даје, криви су сами хришћани а не он.

Константин је након победе над Ликинијем и његове смрти имао сву власт у својим рукама, а захваљујући њему дошло је и до промена у корист Цркве. Претходно прогоњена, сада је имала подршку цара и државе.

Следећи одломак из Деретићеве и Антићеве књиге је пре пример неприхватљивог незнања и дрскости да се упркос непознавању одређене области пише нешто о њој, него јереси.

”У хришћанској цркви,” пишу Деретић и Антић, ”није још било мира и слоге, иако је то Никеји било наметнуто. Аријево учење је у Никеји одбачено, али се касније показало да је оно имало и вантеолошки значај. Један део епископа жели да они буду врховна власт у царевини. Ако је Исус заиста Бог, зашто би његови представници на земљи, епископи, морали да слушају цара? У питању је била земаљска власт. Никејски Симбол вере је отворио пут новом и опасном екстремизму. Ми и данас испаштамо због тог екстремизма. Румски епископ се, нарочито после проглашења филока, представио као Христов викар на земљи. Пошто је Христос, не сам изједначен, него и издигнут изнад оца, његов викар је божији намесник на земљи и њему припада сва земаљска власт. То су предвиђали и тога су се бојали учени епископи као што су били Арије и Еузебије. У једном говору Еузебије је напоменуо да је цар Божији намесник на земљи, Бог на небу и цар на земљи. Константин увиђа опасност од екстремизма и одлучује се да сазове нови сабор да би се то спречило. Прво настоји да рехабилтује Арија и шаље му једно писмо охрабрења. „Константин, слуга Божји, Арију свештенику!Дошло је време да се ти вратиш свом верном стаду. Ухвати прву пошту к мени. Саслушаћу оно што ћеш рећи о својој вери и наредићу Александру да те врати у заједницу. Тако ће сва црква уживати у миру, како ја то хоћу.“ Сазван је други Никејски сабор за крај 327. године. Овом другом сабору преседавао је Еузебије Памфил, епископ Каесареје. Овај други Никејски сабор је кратко трајао, Симбол вере првог Никејског сабора је ослоњен на учење Оригена, које је и Арије заступао, а то је да је свет створен од Јединог Бога оца. Изостављена је ,, једносушност“. Сада је изгледало да је у цркви успостављен ред и мир. Не оспорава се да је Христос бог, али није раван оцу. Аријево учење је било доста широко подржано код Срба у Европи, нарочито у Панонији.” (80)

Прво, Први васељнски сабор или Први Никејски сабор је одржан у Никеји 325. године, а Други васељенски сабор у Цариграду 381. године, због чега се и Символ вере утврђен на ова два Сабора назива и Никео-цариградским символом вере. Други никејски сабор одржан је 787. године и то је био Седми васељенски сабор.

Питање које са чуђењем постављамо, јесте какав то ”вантеолошки значај” има Аријева јерес?! Који су то епископи желели да буду врховна власт у царевини?! Тврдњу да је Никејски символ вере отворио пут ”новом и опасном екстремизму” може да изнесе само неко ко не само да нема ни најмање знање из теологије него не познаје ни сам текст Символа вере.

Текст Символа вере је следећи, а првих седам чланова је донето на Првом васељенском сабору у Никеји:

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.

11. Чекам васкрсење мртвих.

12. И живот будућега века. Амин.

Да ли сте успели да уочите екстремизам у првом (никејском) делу Символа вере? Једини екстремизам, али само за Деретића, Антића и остале јеретике и новопагане може да буде део где се каже да Господ Исус Христос Син Божији. Или су Деретић и Антћ неоаријанци па им смета део где се каже да је Христос једносуштан оцу.

Шта је то ”филок”, питамо се даље?! Деретић и Антић вероватно мисле на филиокве, на латинском Filioque, што значи ”и од Сина”. Али, ово јеретичко учење је званично додато Никејско-цариградском символу вере од стране тзв. Западне (Римске) цркве тек у 11. веку, иако се појавило раније у Шпанији.

Овде морамо да скренемо пажњу и на то да Деретић и Антић Јевсевија Кесаријског наизменично називају ”Јевсевије” и ”Еузебије” очигледно не схватајући да је реч о различитом изговору истог имена и следствено томе о истој особи.

Турбо-фолк историчари не тврде само да су Срби имали писмо и ћирилицу пре Ћирила и Методија и њихових ученика, него да су имали и Православље пре одвајања Рима 1054. године од Источне цркве. Тако, код Деретића и Антића читамо: ” С обзиром на велику сличност хришћанства са изворним сербо-рашким Православљем , сасвим је природно што је православно хришћанство лако било прихваћено од стране становништва.” (81)

Међутим, нешто мало даље Деретић и Антић заборављају на ”сербо-рашко Православље” па се питају како се то хришћанство тако лако раширило међу Словенима (који су, по Деретићу заправо Срби). (82)

”Како су то Ћирило и Методије” питају се Деретић и Антић, ”на волшебан начин измислили потпуно ново писмо и за фантастично кратко време покрстили и описменили све Словене (по званичној историји тада већ распрострањене по огромном простору), да би после само двадесетак година његови ученици са истом ефикасношћу заменили новоуведено писмо још новијим писмом?” (83)

Ако изузмемо Вукову реформу писма и језика, или касније наметање и усвајање латинице, Деретић и Антић би одговор на своје питање могли да потраже и добију и у Кореји, на пример.

Наиме, корејско писмо хангул, које се користи и у једној и у другој Кореји, настало је тек средином 15. века. Када је реч о језику, свакако најбољи пример је оживљавање хебрејског језика крајем 19. и почетком. 20. века, у чему је важну улогу одиграо Елиезер Бен-Јехуда.

Ћирило и Методије су, како тврде Деретић и Антић, су створили ново писмо како би поделили Србе: ”Али, уместо србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада употребљавали сви Срби од Јадрана до Сарматије, Константин је сачинио нове писмене знаке, такозвану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања јесте – цепање српског културног јединства.” (84)

Али, нису Срби (”Расени”)имали само Православље пре Православља и ћирилицу пре ћирилице него и крст као верски симбол пре хришћанства. Деретић и Антић о томе пишу овако:

”Стари Срби су славили бога рата, Арету (Јара, Јаровида), у виду мача, који побијали у земљу. Овај побијени мач је истовремно имао изглед крста. Пошто се крст налази код Срба широко заступљен као верско обележје пре хришћанског времена, а налази се и у српском грбу, који такође потиче из тога времена, потребно је објаснити његово значење. Крст представља четири једнака дела, са којима се повезује и четири годишња доба. Расени су имали врло развијено схватање о распореду звезда у четири небеска квадрата и о њиховом утицају на живот људи.” (85)

Наравно, крст као симбол јесте постојао и пре хришћанства,ако изузмемо да нема података о томе да је коришћен као верски симбол код Срба или других Словена. Оно што је спорно јесте поистовећивање паганског и Часног Крста. ” Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст…” каже Свети Владика Николај.

О Христовом Крсту су писали бројни Свети Оци, а међу њима и Свети Јустин Ћелијски, који каже:

”Са посебном богонадахнутошћу слави се и велича крст у богослужењима ο празнику Крстовдан, од 13. до 21. септембра. Молитвена мисао Цркве богоречито казује богочовечанске истине о крсту. Прва очигледна крстовданска истина: Крст — „непобедива победа побожности“, побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти. Крст — „врата раја“; „Њиме се смртност разори, и уништи сила смрти, и узнесосмо се са земље на небо“. Крст је: наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процвета бесмртност. Крстом бива спасење и обожење: земни се крстом обожише; ђаво би потпуно смрвљен; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења. Крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо. Христос крстом посред срца прободе ђавола, и адских окова ослободи све. Сунцезрачан је крст Господњи, целивајући га са вером, душе нам се просвећују. Крст је извор бесмрћа, избављење целога света. у многим молитвама ми се крсту обраћамо као живом бићу, просто као некој живој личности. Тако, ми се молимо: Крсте свечасни, целивајући те уснама и срцем, ми црпимо освећење, здравље и спасење свагда.

Крстовданска молитвена мисао својом богочовечанском свеистинитошћу бруји из Цркве небом и земљом: На крсту Господ уби онога који је нас убио, оживе умртвљене, украси их, и као милосрдан удостоји их живети на небесима. Крст: похвала Bepниx, тврђава страдалника, спаситељ свих преподобних. Данас, на Крстовдан, крст се уздиже, и демони беже; данас се сва твар ослободи смртности: јер нам ради крста засијаше сви дарови. „Крст је сила и тврђава Цркве“ И отуда наш молитвени узлет ка небу и наднебесју: „Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас“,

„Знак Сина Човечијег“ = Знак Богочовека Христа Знак Цркве Православне — Крст, на свему је Богочовечијем; и свепобедна сила његова лије се на сву твар видљиву и невидљиву, и чува је од свега смртног, од свега демонског. од свега злог, и обогаћује бесмртношћу, врлинама, богочовечношћу. И ми радосно кличемо: „Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је моћ владара; крст је тврђава верника; крст је слава анђела и помор демона“.

Богочовечанска је истина и стварност: Крстом би потпуно прождрта смрт. Крст је лествица којом узлазимо на небеса. Крст је савршено избављење палога Адама. Усред земље Бог је устројио спасење: крст и васкрсење. Крст је свеоружје побожности. Крст је поборник праведних и спаситељ преподобних. Христос као Бог крстом спасава род људски. у крсту је занавек васкрсење свету. Крст Господњи јесте васкрсење свих. Крст се уздиже, и демони се разгоне; разбојник отвара врата Едема; смрт се умртвљује, и сада је она пуста. — И онда овај молитвени вапај: Умртвивши страсти тела и духа, постарајмо се уздигнути се крстом од земаљског у небеско, сараспевши се Господу Христу.

Нема сумње, крст и васкрсење сачињавају двоједну стварност, двоједну истину, двоједну силу Спасовог Богочовечанског домостроја спасења, Богочовечанског домостроја обожења.” (86)

Имајући све ово у виду лакше ће нам бити да разумемо речи Јована Деретића ”Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква из Византије!” (87)

Осим тога, Деретић оптужује Цркву и за прикривање српске историје. Тако у емисији ”Без устручавања” Деретић каже да је прикривање историје Срба била организована акција Источне и Западне цркве (88) док у емисији ”Голи живот” тврди да се ”документ који Србима забрањује историју пре Немањића” налази у Хиландару. (89)

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/38

2) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s

3) Епископ Атанасије (Јевтић), Патрологија, Књига прва, Београд, Требиње, Лос Анђелес, 2015. стр. 589-590

4) https://www.youtube.com/watch?v=IzXEaTJA0p4

5) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914

6) Stěhování národů a Východ Evropy. Byzanc, Slované, Arabové. Praha : Vyšehrad, 2006. стр. 15-16

7) др Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991., стр. 33

8) исто, стр. 33-34

9) Увод у славистику 1, Предраг Пипер. Јанус, Београд 2000.

10) др Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1991., стр. 34

11) исто

12) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI&t=1095s

13) исто

14) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/10/

15) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013. стр. 488,

16) Протојереј др Радомир В. Поповић, Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена, Београд 2004., стр. 24

17) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.  стр. 477

18) исто, стр. 491

19) Јоанис Д. Каравидопулос, Увод у Нови завет I, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 2010, стр. 67

20) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, Шибеник 2003, стр. 54

21) Цитирано према: Житија светих, Јустин Поповић

22)  Јевсевије Памфил, Историја Цркве, Шибеник 2003, стр. 54

23) исто, стр. 72

24) исто,  стр. 52

25) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.  стр. 498

26) https://www.britannica.com/biography/Nicetas-of-Remesiana

27) https://www.youtube.com/watch?v=O8OQxXc4DQI  

28) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.  стр. 417 – 418

29) исто, стр. 407

30) исто, стр. 409-410

31) . Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 247

32) П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр. 46

33) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011, стр.87-89

34) исто, стр. 92

35) исто, стр.87 – 94

36) исто, стр. 95

37) исто, стр. 39

38) исто, стр. 40

39) исто, стр. 42

40) исто, стр. 46

41) Н.А.Машкин, Повијест старог Рима, https://www.scribd.com/mobile/doc/51790665/Maskin-Povijest-Starog-Rima стр. 381

42) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 50

43) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 23-25

44) исто, стр. 25-27

45) исто, стр. 27

46) исто, стр. 27

47) исто, стр. 31

48) исто, стр. 33

49) исто, стр. 33

50) исто, стр. 35

51) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 218

52) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 37

53) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 105

54) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 39

55) Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Сремски Карловци 1912, стр. 260

56) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 222

57) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 51

58) Исто, стр. 57

59) . Исто, стр. 55

60) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 227

61) Исто, стр. 223 – 227

62) Мирко Сајловић, Милански едикт у контексту реформи III и IV века, Висока школа – Академија Српске православне Цркве, Београд 2011 стр. 108

63) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 59

64) П. Малицки, Историја хришћанске Цркве, Први део, Свети Архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1933 године, стр.

65) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 83

66) исто, стр. 85

67) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 228

68) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 230

69) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 73

70) . исто, стр. 109

71) Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 249-250

72) исто, стр. 244

73) Исто, стр. 232

74) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.  стр. 409 – 410

75) . Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 244

76) Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 95

77) Јевсевије Кесаријски, Константинов живот, књига 1 и 2, Београд 2016, стр. 53-55

78) Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.  стр. 419-420

79) исто, стр. 422

80) исто, стр. 431

81) исто, стр. 482

82) http://serbijana.weebly.com/10431077108510771090108010821072—1055104010531048-105710881073108011121072.html

83)Историја Срба и Руса, Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Ганеша клуб 2013.   стр.572

84) исто, стр. 805

85) исто, стр. 533-534

86) https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-2/58/

87) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8

88) https://www.youtube.com/watch?v=ALYCHAWgrFU

89) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914&t=18s

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s