Шта јесу а шта нису решења за Косово и Метохију?

Ситуацију у којој се налази српски народ можемо сликовито да опишемо сценом из књиге „Алиса у земљи чуда”, када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита мачка Церекала:

– Који пут да изаберем?

– Где желиш да идеш? – гласио је одговор.

– Не знам – одговорила јој је Алиса.

– Онда, – рече мачак – није ни важно.

Да бисмо знали који пут да изаберемо и да бисмо знали да ли је наш садашњи пут исправан, морамо знати где смо кренули. Ово важи и за питање Косова и Метохије. А да бисмо знали куда смо кренули морамо имати национални програм којим би се дефинисали национални циљеви. За разлику од, рецимо, Хрвата или Албанаца који константно напредују ка остварењу својих националних циљева ми не само да немамо написан програм ни јасно дефинисане циљеве, него немамо ни развијену свест о томе да нам је такво нешто потребно.

Наше политичаре карактерише ad hoc политика, коју можемо донекле описати Првим Њутновим законом који каже да ”Свако тело остаје у стању релативног мировања или равномерног праволинијског кретања све док га деловање или дејство другог тела не присили да то стање промени”. Овим законом се само донекле тачно описује наша политика јер се не налазимо у стању праволинијског кретања кога не може бити без постављених циљева, него стално мењамо смер: од Србије ка Југославији, од Југославије присилно назад ка Србији а затим одмах крећемо ка Европској унији, притом  се истовремено потписују и споразуми са Евроазијском економском унијом, ствара Балканска унија итд. Ми очигледно немамо одговор ни на основна питања: да ли желимо да будемо национална или мултинационална држава, суверена или федерална држава, да ли ћемо бити део међународне организације или не, да ли ћемо као народ наставити да живимо у посебним државама или ћемо се ујединити, и коначно  у ком смеру ћемо бити окренути – ка Истоку или Западу.  Ако немамо одговоре и на та основна и стратешка питања, о неким детаљима је беспредметно говорити.

Не антиципирамо догађаје,  не делујемо превентивно и не преузимамо иницијативу, него реагујемо тек на спољашњи подстицај, кад нас неко нечим присили да реагујемо. Колико смо способни и вешти за вођење рата толико смо неспособни за бављење политиком.

Када ово кажем мислим искључиво на опозицију јер они који су на власти од 5. октобра 2000. до данас не воде политику у вези са питањем Косова и Метохије тако како је воде из незнања већ у складу са налозима које добијају. Од испуњавања тих налога им зависи оптанак на власти па и живот, тако да од њих не можемо очекивати другачију политику, политику која би била у складу са нашим националним интересима.

Али, када кажем опозиција ту мислим само на онај мањи део родољубиве опозиције (укључујући и политички активну интелигенцију а не само политичаре) који је опозиција не само тренутној власти него и политици која је иста од 5. октобра 2000. до данас. Под опозицијом не подразумевам оне који су опозиција Вучићу али не и његовој политици и од којих је велики део већ био на власти. Та опозиција и садашња власт су заправо Курта и Мурта из свима нама добро познатог фразеологизма.

Коначно, до које мере смо сви ми (и политичари и ми који их бирамо) политички слабовиди и неписмени уочио је још Радоје Домановић и веома тачно то приказао кроз приповетку ”Вођа”.

У свим областима, па и у области политичких наука, имамо квалитетне људе који морају бити укључени у креирање националне политике а идентификација ових људи (као и у осталим областима) мора почети још у фази школовања. Али ми то не радимо, многи од њих одлазе у иностранство.

Шта јесте а шта није решиње проблема Косова и Метохије?

Кренимо најпре од тога шта није.

Када погледамо шта нам представници наводно родољубиве опозиције  нуде као решења, морамо да констатујемо чињеницу, ма колико деловало невероватно и зачуђујуће, да ни сам проблем није исправно дефинисан.

Квази решења (лажна или привидна решења) за проблем Косова и Метохије можемо поделити у три групе:

1) у прву групу спадају ”решења” као што је пасивни став ”не признати независност и не потписати ништа”  или активни став као нпр. ”прогласити окупацију”.

О практичним импликацијама ових ”решења” на живот Срба на Косову и Метохији излишно је било шта писати. Нико након пада српске деспотовине под Турке 1459. године није прогласио окупацију Србије па ипак то није ни најмање сметало ни Карађорђу ни Милошу да је ослободе неколико векова касније. Били смо сведоци бројних кршења међународног права на штету Срба током дезинтеграције СФР Југославије, о чему је писала и проф. др Смиља Аврамов (”Постхеројски рат Запада против Југославије”) а последњи чин (за сада) био је напад НАТО пакта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН. То значи да нам ни у овом случају позивање на међународно право не би много помогло. Наше право на Косово и Метохију је пре свега историјско и морално. Можемо ми прогласити и окупацију али само уз свест да је то тактички циљ а не решење.

2) у другу групу спадају ”решења” која предлажу ништа друго него независност, само под неким другим називом, као нпр ”широка аутономија”, ”кантонизација Србије” и сл. Један од оних који су изашли са оваквим предлозима био је и Војислав Коштуница (1)

Зар Косово и Метохија није добило широку аутономију Уставом СФР Југославије који је донет фебруара 1974. године? О каквој је сада ”широкој аутономији” реч? Суштинска аутономија значи још корак напред па је очигледно, узимајући у обзир искуство са Уставом из 1974., ништа друго него само еуфемизам за суштинску (de facto) независност овог дела територије Републике Србије.

Слично је и са предлогом о кантонизацији Србије, укључујући и Косово и Метохију. Ово би подразумевало да су албански кантони државе у држави. Како би то игледало можемо да закључимо на основу примера из времена Краљевине Југославије када је Азем Бејта у Дреници и околини основао један такав ”кантон”, односно државу у држави, под називом ”Мала Албанија” (Arbëria e Vogel). И 1998. године према сведочењу наших официра било је села у које наша полиција није улазила. Ако не бисмо имали власт на целој територији каква би то онда држава била?

На ово ”решење” се у највећој мери и односи моја примедба да ни сам проблем Косова и Метохије није тачно дефинисан. Шта је тачно проблем када је реч о Косову и Метохији? Је ли проблем само формулација у неком документу и de iure статус? Као нпр. да ли је уз назив ”Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није? Је ли суштина проблема правно-лингвистичке природе или је суштина проблема 1) питање безбедности и опстанка српског народа на Косову и Метохији, 2) питање безбедности светиња и других културно-историјских споменика, и на крају 3) питање вредности наше имовине на Косову и Метохији у приватном и државном власништву, односно економски интереси ? Судећи по ”решењима” која нам се нуде Косово и Метохија је правно-линвистичко питање: циљ је да се нађе одговарајућа формулација која се представља као ”решење”  а да се притом у стварности ништа неће променити. Како каже народна изрека, није шија него врат.

Која је суштинска разлика између овог ”решења” и признавања независности? И у једном и у другом случају се проблем замрзава у садашњој тачки. Једина разлика је у томе што се они који би да признају независност надају да се проблем у будућности неће даље ширити, док се ови други надају да ће се у будућности решити у нашу корист. И једно и друго очекивање је у потпуности неосновано из више разлога а један од кључних је наталитет Албанаца.

Коначно, овакво ”решење” тренутно стање узима као непромењиво. Шта би било да су Карађорђе и кнез Милош, узимали тадашње тренутно стање као непромењиво? Вековима смо били под Турцима. Или Живојин Мишић пред Колубарску битку? Пупин, Тесла, Миланковић у области науке?

Да поставимо, у вези са претходна два ”решења”, неколико конкретних питања: Да ли ће, у случају проглашења окупације, ”широке аутономије” или ”кантонизације Србије” Срби са Косова и Метохије моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих умрлих? Да ли ће престати уништавање надгробних споменика? Да ли ће деца из Гораждевца моћи поново да се слободно и без страха купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању? Да ли ће нестати страх од убистава, отмица, силовања, крађа и уништавања имовине? Да ли ће у манастирима престати потреба за војном заштитом и бити уклоњене бодљикаве жице?

Коначно, да ли ће се Шиптари задовољити ”широком аутономијом” уместо потпуном de facto контролом над Косовом и Метохијом и потпуним протеривањем српског становништва? Која је то тачно предност за Шиптаре коју носи ”широка аутономија” у односу на пуну (de facto) независност?  Зашто би више поштовали жељу неког политичара из Србије да се, макар привидно, на било који начин, задржи наша власт над Косовом и Метохијом, у односу на нпр. Ефенди Васу (Пашко Васа) и његову тврдњу, изречену још у 19. веку, да и Врање припада Шиптарима и циљеве Призренске лиге? (2) Опште је познато да су сви Албанци који живе у иностранству били обавезни да извајају одређени проценат од својих примања за финансирање ОВК. Због чега би се онда сада напрасно окренули остварењу циљева које су поставили Војислав Коштуница или Милош Ковић уместо да наставе оно што су започели? Зар не видите ли колико је ово бесмислено?

Ча и да их неко присили на то нема никакве сумње да би то за њих било само привремено решење као што је за Хрвате била Југославија.

Питање Косова и Метохије је очигледно постало једно апстрактно питање, повезано са питањем поштовања Устава, унутрашњег и међународног права, а потпуно одвојено од онога што је кључно и најважније: безбедности и опстанка Срба који тамо живе, безбедности црква и манастира и других културно-историјских споменика, и на крају економских интереса грађана и државе.

То су ”решења” из угла људи који живе у Београду а не из угла Срба који живе на Косову и Метохији. На свакодневни живот Срба на Косову и Метохији оваква ”решења” не утичу ни ама баш ни најмање.

3) у трећу групу спадају они који ослобођење Косова и Метохије смештају у неко неодређено будуће време:

Миша Ђурковић каже: ”А ја ћу…моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом… И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије…”(3)

”Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се према томе ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре, већ напротив. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости или неког другог разлога, али захтева жртву од своје деце?

Са аспекта борбеног морала ове речи могу и морају да се означе као ширење дефетистичког мишљења.

Зар ово није очигледан доказ успеха психолошког рата који за циљ има, између осталог, смањење спремности за борбу? (4)

Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.

Исто то, само другим речима, предлаже и Милош Ковић:

,,Kосовско питање не морамо да решимо ми, наша генерација. То је питање које је отворено вековима. Оно што ми данас морамо јесте да добијемо на времену да се геополитичке околности промене. Да ли заиста мислите да ће Америка бити светска сила још дуго? Само се бојим дa овде ни председник Србије не зна шта заправо значи замрзнути конфликт. То не значи да престанете потпуно да разговарате како они то сада представљају. Ви и даље остајете у разговорима о Kосову, али не решавате коначан статус док се не створе боље геополитичке околности за Србију”, објаснио је Kовић. (5)

Ако неко после свих догађаја у свету протеклих година догађаја није приметио да је одавно дошло до промене снага у свету и да су се створили погодни услови, онда морамо да се запитамо зашто се таква, политички слабовида особа, уопште меша у политику и нуди ”решења”?

Поређења ради, кинески ноинар Гао Фен је још 2014. године писао да је то време ”у којем само лењ човек не напада Америку” и да је Америка већ једном ногом у гробу. (6) Ми чак ни протекле америчке изборе и кризу која је најављивана далеко унапред нисмо уочили као погодну прилику за деловање јер нам, по свему судећи, није познат принцип divide et impera (завади па владај). У овом случају није било потребно да изазивамо сукоб већ само да га искористимо.

Бранимир Нешић у име Двери каже: ”Треба рећи и то да у овом тренутку Србија није спремна да врати своје државне ингеренције над целокупном територијом Косова и Метохије, али исто тако не значи да мудром и дугорочном политиком за то неће бити спремна за 5, 10, 50 или 100 година.”. (7)

За 50, 100 година? Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 50 година? Колико ће и шта од светиња уопште остати након 50 или 100 година? Ако ми сада нисмо спремни на жртву, на основу чега претпостављамо да ће то бити неке наредне генерације? Бела куга је посебно питање којим се сада нећемо бавити.

Дана 25. августа 2020. године, Одбор за реинтеграцију Косова и Метохије Покрета за одбрану Косова и Метохије издао је саопштење (8) у коме се, између осталог, каже: ”Састанак чланова овог Одбора, кога је основало Председништво Покрета за одбрану Косова и Метохије, одржан је 24. августа. Основно питање било је како осмислити политичку стратегију Србије о Косову и Метохији имајући у виду садашњу ситуацију и потребу да се поштују и примене основни међународни и домаћи документи – Резолуција СБ УН 1244 и Устав Репубике Србије, али и општи стандарди мирног решавања сукоба.

Чланови Одбора сложили су се да основна форма овакве стратегије треба да буде разрађени концепт суштинске аутономије Косова и Метохије, који је садржан у поменута два документа, али није конкретизован у виду стретешког државног плана о начелном и дугорочном решењу. У том правцу, Одбор ће радити на предлогу концепта посебног закона суштинске аутономије Косова и Метохије…”

У вези са овим Саопштењем ваља се осврнути посебно на наводне ”опште стандарде мирног решавања сукоба”.

Оставићемо притом по страни у односу на ово безначајне детаље, као на пример да ово квази-решење није нешто што су они осмислили већ да постоји одавно. Они су се, заправо, на састанку одржаном 24. августа само договорили да ово квази-решење усвоје и представе га као своје, дајући му притом звучан назив ”стратегија” како би се стекао утисак да је реч о неком новом плану који је плод њихових интелектуалних напора.

Став о ”општим стандардима мирног решавања сукоба”,  значи не само да се искључује употреба силе као опција у процесу реинтеграције Косова и Метохије, него овај принцип може да се протегне и на било коју другу ситуацију где би било неопходно применити силу како би се заштитио наш народ и национални интереси.

Општи стандарди мирног решавања сукоба не постоје али овај принцип (мирног решавања сукоба) покушавају да наметну Србима путем марионетских власти од 5. октобра 2000. до данас. С тим што ту није реч о решавању сукоба у смислу о постизања заједничког договора, него о прихватању решења која нам се намећу, при чему морамо да искључимо употребу силе у циљу заштите националних интереса. Из тог разлога се плански радило на уништавању наше војске – у случају да не прихватимо овај принцип да ипак немамо војску коју бисмо употребили.

Подсетимо се речи Томислава Николића изречених на Правном факултету у Београду, на догађају којим је обележено 100 година од Првог балканског рата. Николић је изјавио да се „данас борба за истину и правду води речима … не треба да водимо ратове… ”. (9)

Или Александра Вучића: ”Србија више неће узроковати ратове и желимо бити стуб стабилности у региону. Нећемо учествовати ни у каквим ратовима и сукобима – истакао је Вучић. Напоменуо је да Србија једноставно више не жели да се враћа у прошлост и да неће више стварати нове тензије и могуће ратове у региону.”(10) Уколико у претраживач унесете речи ”мир” (или ”мирно решавање сукоба” или неку сличну формулацију) и његово име (”Александар Вучић”), добићете као резултат огроман број резултата и његових изјава а у којима говори о мирном решавању сукоба као безалтернативном и који се не сме довести у питање.

Колико је тврдња о постојању општих стандарда бесмислена потврђују подаци да су глобални војни издаци у 2019. процењени на 1917 милијарди долара, што је највиши ниво од 1988 године а укупно су били 3,6 процената виши у односу на 2018. (11) Дакле, војни издаци расту.

Америка је 2017. потрошила 662.550 милијарди долара, 2018. године 682.491, 2019. је то већ било 731.751. (12)

Немачка је 2017. потрошила 45.340 милијарди долара, 2018. године 46.512 милијарди, да би 2019 сума порасла на 51.190 милијарду.

Косово, које се наводи као независна држава 2017. године је потрошило 60.9 милиона долара, 2018. године је сума порасла на 63.3 а 2019. године на 67.4 милиона долара, иако се на другим местиманаводе и далеко веће суме од ових.

Прошлог месеца се писало о томе да власти самопограшеног независног Косова преговарају са Немачком о набавци топова и противоклопних ракетних система за такозвану војску Косова, лаког артиљеријског оружја и савременог пешадијског наоружање. (13)

У Црној Гори је годинама трајало насиље државе над Српском православном црквом и српским народом, а протести у Београду, којима је присуствовао и Милош Ковић, нису решени мирно него употребом силе. Односи између Грчке и Турске су далеко од мирних а политика Турске не само у вези са истраживањима енергетских ресурса у близини грчких острва него и претварања Свете Софије и Хоре у џамије  је политика изазивања сукоба,  дакле у суштој је супротности са принципом ”мирног решавања сукоба” о коме се говори у горе поменутом саопштењу. Ту је и њихово учешће у рату у Нагорно-Карабаху, затим Украјина итд. Довољно је посетите страницу америчког Савета за спољне односе (The Council on Foreign Relations) па да видите тренутна жаришта у свету која су подељена у три групе, у зависности од утицаја на америчке интересе. (14)  На другом месту можете да видите све тачке у свету где је присутна америчка војска (15).

Да постоје ”општи стандарди мирног решавања сукоба” подаци би показивали смањење издвајања за оружане снаге а не њихов раст. Очигледно је да ови стандарди постоје само у уобразиљи људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије.

Одричући се војске и упоребе силе тај не само да се лишавамо могућности ослобађања окупираних територија и одбране земље од неке будуће агресије, него, ако узмемо да војна сила представља мерило поштовања, државу претварамо у слаб и стога веома примамљив плен за свакога ко пожели да стекне неку корист отимајући нешто од нас, било опет део територије било неку привилегију која ће бити осттварена на нашу штету.

Коначно, ако узмемо у обзир готово свакодневне терористичке нападе широм света и Европе, не могу а да не приметим да се ни један напад на Србе на Косову и Метохији не повезује са исламским тероризмом. Ово само потврђује оно што сам изнео на почетку, да смо политичке аналфабете. Једини који о овоме говоре и пишу су политиколог религије проф др Мирољуб Јефтић и његови ученици, др Милан Вукелићи др Мирела Лончар. Питање због чега је ово важно би захтевало посебну обраду.

Да сада одговоримо на питање шта јесте решење за проблем Косова и Метохије.

Оно што је директно у вези са безбедношћу и опстанком Срба на Косову и Метохији је бројчана надмоћност Шиптара тј. тренутна етничка структура Косова и Метохије. Проблеми са којима Срби суочавају као што су разни облици насиља, убиства, протеривања итд. пре свега су повезани са етничком структуром а не са правним статусом. Када је у питању безбедност Срба на Косову и Метохији de iure статус сам по себи није ни од каквог значаја. Период владавине Комунистичке партије, након Другог светског рата је најбољи пример да de iure власт над Косовом и Метохијом не значи ништа. Управо у овом периду је убијена Бранка Ђукић,  Ђорђе Мартиновић набијен на колац, извршена небројена убиства, силовања,отимачине, насиља, и масовна протеривања. Коначно, покушајте да са неким видљивим националним обележјима посетите Велики Трновац или неко друго насеље са албанском већином у Прешевској долини па ћете на најбољи могући начин разумети колико мало дејуре статус значи у таквим ситуацијама.

Коначно, наталитет Албанаца је један од кључних фактора који морамо да узмемо у обзир приликом решавања проблема Косова и Метохије. Из тог разлога је било какав покушај да се проблем фиксира у садашњој фази неодржив. Захваљујући наталитету проблем би се проширио на север Косова и метохије, Прешевску долину, Рашку област и југ Србије и тако даље.

Ако прихватимо да је циљ заштита народа, светиња и имовине а не правна формулација и de iure статус онда из тога и претходно наведеног проистиче  да заштита може да се оствари само у случају de facto контроле над Косовом и Метохијом тј. присуством српске војске и полиције и елиминацијом главног узрока проблема: бројчане надмоћности Шиптара тј. променом етничке структуре. Ово смо већ радили и дало је резултате.

Само присуство војске и полиције без промене етничке структуре не значи много, као што показује пример Азема Бејте или Великог Трновца. Решење које би донело безбедност Србима на тим просторима и обезбедило контролу над целом територијом државе мора да укључи и промену етничке структуре. Ово нам показује и сопствено историјско искуство.

После ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату српско становништво је почело само да се враћа на те просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донетој 20. новембра 1920. године и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931. године.

Који је био резултат? Проценат српског становништва је са 26% за кратко време порастао на 34% док је удео шиптарског становништва са 69% пао на и 60%. Према неким проценама удео српског и другог неалбанског становништва је 1941. године износио око 45%. (16)

Родољуби су они који брину о Србима на Косову и Метохији, и којима је питање Косова и Метохије питање народа а не права. Родољубље значи љубав према роду а не према домаћем или међународном праву. Родољуби су они који су спремни да  употребом силе врате контролу над Косовом и Метохијом.

Погледајмо пажљивије руска гласила укључујући и информативне портале  и колико простора посвећују вестима о свим врстама оружја, од личног па надаље, којима Русија располаже.

Подразумева се да то није случајно већ због околности и дешавања у свету, и претњама безбедности Русије.

Приче о најсавременијем и најмодернијем наоружању и борбеној готовости имају функцију одвраћања када је реч о непријатељима и неодлучнима, и истовремено су у функцији подизања морала код сопственог становништва и потенцијалних савезника.

Једино исправно и трајно решење јесте оно које су применили Чеси у решавању проблема Судетске области. Идеја да се исто решење примени и у случају Косова и Метохије није моја већ припада Вацлаву Дворжаку који ми је скренуо пажњу на то приликом једном нашег разговора, а ја сам ту идеју детаљније разрадио у тексту под насловом ”Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета”. (17)

Укратко, решење подразумева исељење Шиптара у матичну земљу, на хуман начин, онако како су Чеси иселили више од три милиона Немаца из Судетске области (званичнан број је доста мањи  а списак садржи  2 170 598 имена).

Подсетимо да је у време Краљевине Југославије, тридесетих година, постигнут договор са Турском о исељењу Албанаца али до тога није дошло због проблема са финансирањем. Наиме, било је договорено да се трошкови поделе по пола али Турска није могла да испуни своје обавезе.

Уосталом, Иво Андрић је предлагао чак и више од тога:

”Дримска долина са Скардром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и Црну Гору дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. /…/ С обзиром на све што смо рекли напред за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да… /…/ Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара. Наш је народ пролио потоке крви за Скадар, а нарочито у рату 1913 године…” (18)

Што се тиче самог војног решења, односно ослобођења Косова и Метохије, међу најпозваније који могу да изнесу своје мишљење о томе свакако спада генерал Божидар Делић. Ево шта он каже: ”Војни начин реинтеграције Косова и Метохије је ефикасан и не траје дуго. Ја сам чак радио један план повратка на Косово и Метохију, и знам да је то могуће, да је то оствариво, чак много лакше него што то неки мисле.”

Да ли је нама, као хришћанима, дозвољена употреба силе? На ово питање зна одговор свако ко је читао житије Кирилила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:

”Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.

На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”

С вером у Бога – догодине у Призрену.

Димитрије Марковић

1)   https://www.kurir.rs/vesti/politika/3325209/ekskluzivno-vojislav-kostunica-imao-sam-resenje-za-kosovo-koje-je-podrzala-tadasnja-vlada-citajte-u-kuriru

2) https://journals.openedition.org/balkanologie/2272

3) http://www.politika.rs/scc/clanak/424917/Pogledi/Dogodine-u-Prizrenu?fbclid=IwAR3Wmik8wA2Aw45ksIRJXOzSCeEM4inC8ar2kmYA03RJ3Aur0z1jxEwQHoM#.XJX29U9tdVQ.facebook

4) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

5) https://www.youtube.com/watch?v=qSu6ek7DrMs&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3u_CYhBceSX2zzTqsJW5dthWqb2pdsQpWcud7jSJ6baMm4547lJQVZrI8

6) https://www.fakti.org/globotpor/kina/kina-americka-hegemonija-je-jednom-nogom-vec-u-grobu-ali-ce-umirati-dugo

7) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-ce-biti-najvece-politicko-iznenadjenje.html

8) https://stanjestvari.com/2020/08/26/saopstenje-odbora-za-reintegraciju-kosova-i-metohije/

9) http://fakti.org/serbian-point/nikolic-ne-treba-da-vodimo-ratove-niti-da-zaboravimo-ratove-koje-smo-vodili

10) https://facebookreporter.org/2014/08/08/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-cnn-%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2-%D0%B8/

11. https://www.sipri.org/sites/default/files/2020-04/fs_2020_04_milex_0_0.pdf

12)  https://www.sipri.org/sites/default/files/Data%20for%20all%20countries%20from%201988%E2%80%932019%20in%20constant%20%282018%29%20USD.pdf

13) https://rs.sputniknews.com/analize/202007211123052649-nemacka-naoruzava-kosovo-topovima-i-raketnim-sistemima–uz-specijalni-mig-angele-merkel/

14) https://www.cfr.org/global-conflict-tracker/?category=us

15) https://www.todaysmilitary.com/ways-to-serve/bases-around-world

16) https://www.youtube.com/watch?v=ehpNCHLaB_U

17) https://teodulija.org/2014/10/17/%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2o-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%83-%D1%87/?fbclid=IwAR2oBB6I1UfQ20W-lHdVj7WjNX9RJXmss4IjsfaU1k9XgdRqcZHCsYWZ7UU/

18) https://www.youtube.com/watch?v=c5lTdOnzoxk

19) Иво Андрић, 30.1.1939, AIDE MEMOIRE

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s