Да ли је ”Покрет за одбрану Косова и Метохије” Вучићев тројански коњ или су његови чланови само корисни идиоти?

ковић.jpg

Дана 25. августа 2020. године, Одбор за реинтеграцију Косова и Метохије Покрета за одбрану Косова и Метохије издао је саопштење (1) у коме се, између осталог, каже: ”Састанак чланова овог Одбора, кога је основало Председништво Покрета за одбрану Косова и Метохије, одржан је 24. августа. Основно питање било је како осмислити политичку стратегију Србије о Косову и Метохији имајући у виду садашњу ситуацију и потребу да се поштују и примене основни међународни и домаћи документи – Резолуција СБ УН 1244 и Устав Репубике Србије, али и општи стандарди мирног решавања сукоба.
Чланови Одбора сложили су се да основна форма овакве стратегије треба да буде разрађени концепт суштинске аутономије Косова и Метохије, који је садржан у поменута два документа, али није конкретизован у виду стретешког државног плана о начелном и дугорочном решењу. У том правцу, Одбор ће радити на предлогу концепта посебног закона суштинске аутономије Косова и Метохије…”
У чему је проблем са овим саопштењем и откуда питање које смо поставили у наслову?
Основни проблем је предлог суштинске аутономије Косова и Метохије као решења јер је суштинска аутономија само еуфемизам за суштинску (de facto) независност овог дела територије Републике Србије. Оставићемо притом по страни у односу на ово безначајне детаље, као на пример да ово квази-решење није нешто што су они осмислили већ да постоји одавно. Они су се, заправо, на састанку одржаном 24. августа само договорили да ово квази-решење усвоје и представе га као своје, дајући му притом звучан назив ”стратегија” како би се стекао утисак да је реч о неком новом плану који је плод њихових напора.
Други проблем је став о ”општим стандардима мирног решавања сукоба”, који значи не само да се искључује употреба силе као опција у процесу реинтеграције Косова и Метохије, него овај принцип може да се протегне и на било коју другу ситуацију где би било неопходно применити силу како би се заштитио наш народ и државни интереси.
Колико је тврдња о постојању оваквих стандарда бесмислена потврђују подаци да су глобални војни издаци у 2019. процењени на 1917 милијарди долара, што је највиши ниво од 1988 године а укупно су били 3,6 процената виши у односу на 2018. (2) Дакле, војни издаци расту.
Америка је 2017. потрошила 662.550 милијарди долара, 2018. године 682.491, 2019. је то већ било 731.751. (3)
Немачка је 2017. потрошила 45.340 милијарди долара, 2018. године 46.512 милијарди, да би 2019 сума порасла на 51.190 милијарду.
Косово, које се наводи као независна држава 2017. године је потрошило 60.9 милиона долара, 2018. године је сума порасла на 63.3 а 2019. године на 67.4 милиона долара, иако се на другим местиманаводе и далеко веће суме од ових.
Прошлог месеца се писало о томе да власти самопограшеног независног Косова преговарају са Немачком о набавци топова и противоклопних ракетних система за такозвану војску Косова, лаког артиљеријског оружја и савременог пешадијског наоружање. (4)
У Црној Гори већ месецима траје насиље државе над Српском православном црквом и српским народом, а протсети у Београду, којима је присуствовао и Милош Ковић, нису решени мирно него употребом силе. Односи између Грчке и Турске су далеко од мирних а политика Турске не само у вези са истраживањима енергетских ресурса у близини грчких острва него и претварања Свете Софије и Хоре је политика изазивањасукоба, дакле у суштој супротности је са принципом ”мирног решавања сукоба” о коме се говори у горе поменутом саопштењу. У Белорусији такође видимо покушај изазивање сукоба и покушај тзв. обојене револуције итд., да не набрајамо даље.
Ако погледамо актуалне догађаје у било ком делу Европе или света видећемо да принцип ”мирног решавања сукоба” о коме говоре представници Покрета за одбрану Косова и Метохије као безалтернативан не постоји, односно постоји само у њиховој уобразиљи.Али нису они једини који се залажу за принцип ”мирног решавања сукоба” као безалтернативног. Свако ко прати политичка дешавања у Србији зна да је чување мира по сваку цену принцип за који се залаже Александар Вучић. Уколико у претраживач унесете речи ”мир” (или ”мирно решавање сукоба” или неку сличну формулацију) и његово име (”Александар Вучић”), добићете као резултат безброј његових изјава у којима говори о мирном решавању сукоба као безалтернативном и који се не сме довести у питање.

Да ли су поштујући овај принцип претходног месеца одбили иницијативу да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића, или из неког другог разлога, остаје непознато. Као последица тога део људи је напустио овај Покрет.
Није тешко закључити коме одговара да Србија не користи силу као средство у заштити својих националних интереса, не само на Косову и Метохији него и свуда где су они угрожени – истим онима који су и створили независно Косово и Метохију, Црну Гору итд. Отуда и питање из наслова – да ли је Покрет за одбрану Косова и Метохије заправо тројански коњ туђих интереса?
Да кажемо нешто и о квази-решењима за Косово и Метохију.
Квази решења (лажна или привидна решења) за проблем Косова и Метохије можемо поделити у три групе:
1) у прву групу спадају ”решења” као што су а) ”не признати независност и не потписати ништа” (пасиван став) и б) ”прогласити окупацију” (активни став).
О практичним импликацијама ових ”решења” на живот Срба на Косову и Метохији излишно је било шта писати. Нико након пада српске деспотовине под Турке 1459. године није прогласио окупацију Србије па ипак то није ни најмање сметало ни Карађорђу ни Милошу да је ослободе неколико векова касније. Што се тиче пасивног става непризнавања, можемо само да констатујемо да није тешко живету у Београду и остати истрајан у непризнавању. Преселите се неку од енклава на Косову и Метохији па покушајте да ”не признајете”. Врло брзо ћете видети да то није могуће, јер нећете моћи да остварите било које право без докумената ове самопроглашене државе. Као што смо рекли претходно, лако је ”непризнавати” из Београда.
2) у другу групу (у коју спада и ”решење” Покрета за одбрану Косова и Метохије) спадају ”решења” која предлажу ништа друго него независност, само под неким другим називом, као нпр ”широка аутономија”, ”кантонизација Србије” и сл.

Један од оних који су изашли са оваквим предлозима је и Војислав Коштуница (5)
Зар ово није управо оно што је предложио Владимир Костић, председник САНУ, тј. да ”достојанствено напустимо Косово”? (6)
Представници овог Покрета кажу: ”Основно питање било је како осмислити политичку стратегију Србије о Косову и Метохији имајући у виду садашњу ситуацију и потребу да се поштују и примене основни међународни и домаћи документи – Резолуција СБ УН 1244 и Устав Републике Србије.”
О бројним кршењима међународног права на штету Срба током распада СФР Југославије писала је проф. др Смиља Аврамов (”Постхеројски рат Запада против Југославије”) па они који су заборавили могу да се подсете, а последњи чин (за сада) био је напад НАТО пакта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН.

А шта ћемо са нашим историјским и моралним правом на Косово и Метохију?

Шта је тачно проблем када је реч о Косову и Метохији? Је ли проблем само формулација у неком документу и de iure статус? Као нпр. да ли је уз назив ”Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није? Је ли суштина проблема правно-лингвистичке природе или је суштина проблема питање безбедности и опстанка српског народа на Косову и Метохији и уз то питање безбедности светиња и других културно-историјских споменика, и на крају питање вредности наше имовине на Косову и Метохији у приватном и државном власништву ? Судећи по ”решењима” која се нуде Косово и Метохија је правно-линвистичко питање: циљ је да се нађе одговарајућа формулација која се представља као ”решење” а да се притом у стварности ништа неће променити. Како каже народна изрека, није шија него врат. Они који предлажу ово ”решење”, како год то ”решење” назвали, само фиксирају проблем у садашњој фази неком језичко-правном формулацијом која не садржи реч ”независност”, и ништа више.
Овакво ”решење” тренутно стање узима као непромењиво. Шта би било да су Карађорђе и кнез Милош, узимали тадашње стање као непромењиво? С обзиром на време трајања ондашње окупације имали су много више разлога за то.
Која је суштинска разлика између овог ”решења” и признавања независности? И у једном и у другом случају се проблем замрзава у садашњој тачки. Једина разлика је у томе што се они који би да признају независност надају да се проблем у будућности неће даље ширити, док се ови други надају да ће се у будућности решити у нашу корист. И једно и друго очекивање је у потпуности неосновано.
Да поставимо, у вези са претходна два ”решења”, неколико конкретних питања: Да ли ће, у случају проглашења окупације, ”широке аутономије” или ”кантонизације Србије” са Косова и Метохије моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих умрлих? Да ли ће деца из Гораждевца моћи поново да се слободно и без страха купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању? Да ли ће возачи ”Ниш експреса” без страха моћи да прођу путем поред Подујева? Да ли ће нестати страх од отмица, силовања и уништавања имовине? Да ли ће у манастирима престати потреба за војном заштитом и бити уклоњене бодљикаве жице?
Коначно, да ли ће се Шиптари задовољити ”широком аутономијом” уместо потпуном de iure и de facto контролом над Косовом и Метохијом и потпуним протеривањем српског становништва? Ако неко, неким случајем, устврди да би се задовољили, онда захтевам јасан и прецизан одговор, поткрепљен доказима: због чега? Зашто би више поштовали жељу неког политичара из Србије да се, макар привидно, на било који начин, задржи власт над Косовом и Метохијом, у односу на нпр. Ефенди Васу (Пашко Васа) и његову тврдњу, изречену још у 19. веку, да и Врање припада Шиптарима? (7) Која је то тачно предност за Шиптаре коју носи ”широка аутономија” у односу на пуну de facto независност уз потенцијал даљег ширења на југ централне Србије? Наведите ми бар један одговор.
Питање Косова и Метохије је очигледно постало једно апстрактно питање, повезано са питањем поштовања Устава, унутрашњег и међународног права, а потпуно одвојено од онога што је кључно и најважније: безбедности и опстанка Срба који тамо живе, безбедности црква и манастира и других културно-историјских споменика, и на крају економских интереса грађана и државе.
Кључно питање, у вези овога јесте: да ли се ми боримо за поштовање унутрашњег и међународног права, или се боримо за наш народ, светиње и имовину на Косову и Метохији?
”Суштинска аутономија” коју предлажу представници овог Покрета је ”решење” за њих а не за Србе на Косову и Метохији. Шта мислите, да ли би ово предлагали када би са својим породицама живели у Гораждевцу или неког другом месту на Косову и Метохији? Наравно да не би, ово предлажу јер живе у Београду а из Београда је лако предлагати оваква решења.
Оно што је директно у вези са безбедношћу и опстанком Срба на Косову и Метохији је бројчана надмоћност Шиптара тј. тренутна етничка структура Косова и Метохије. Проблеми са којима Срби суочавају као што су разни облици насиља, убиства, протеривања итд. пре свега су повезани са етничком структуром а не са правним статусом. Када је у питању безбедност Срба на Косову и Метохији de iure статус сам по себи није ни од каквог значаја. Период владавине Комунистичке партије, након II светског рата је најбољи пример да de iure власт над Косовом и Метохијом не значи ништа. Управо у овом периду је убијена Бранка Ђукић, Ђорђе Мартиновић набијен на колац, извршена небројена убиства, силовања,отимачине, насиља, протеривања.
Шта ово значи?
Ако прихватимо да је циљ заштита народа, светиња и имовине а не правна формулација и de iure статус онда из тога и претходно наведеног проистиче да заштита може да се оствари само у случају de facto контроле над Косовом и Метохијом тј. присуством српске војске и полиције и елиминацијом главног узрока проблема: бројчане надмоћности Шиптара тј. променом етничке структуре. Ово смо већ радили и дало је резултате.
После ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату српско становништво је почело само да се враћа на те просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донетој 20. новембра 1920. године и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931. године.
Резултат? Проценат српског становништва је са 26% за кратко време порастао на 34% док је удео шиптарског становништва са 69% пао на и 60%. Да није уследио долазак комуниста на власт ови подаци би сасвим сигурно наставили да се мењају у нашу корист.
Родољуби су они који брину о Србима на Косову и Метохији, и којима је питање Косова и Метохије питање народа а не права. Родољубље значи љубав према роду а не према праву. Родољуби су они који су спремни да употребом силе врате контролу над Косовом и Метохијом.
3) коначно, у трећу групу спадају они који ослобођење Косова и Метохије смештају у неко неодређено будуће време:
Миша Ђурковић каже: ”А ја ћу…моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом… И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије…”(8)
”Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се према томе ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре, већ напротив. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости или неког другог разлога, али захтева жртву од своје деце?
Исто то, само другим речима, предлаже и Милош Ковић:
,,Kосовско питање не морамо да решимо ми, наша генерација. То је питање које је отворено вековима. Оно што ми данас морамо јесте да добијемо на времену да се геополитичке околности промене. Да ли заиста мислите да ће Америка бити светска сила још дуго? Само се бојим дa овде ни председник Србије не зна шта заправо значи замрзнути конфликт. То не значи да престанете потпуно да разговарате како они то сада представљају. Ви и даље остајете у разговорима о Kосову, али не решавате коначан статус док се не створе боље геополитичке околности за Србију”, објаснио је Kовић. (9)
Са аспекта борбеног морала ове речи могу и морају да се означе као ширење дефетистичког мишљења.
Зар ово није очигледан доказ успеха психолошког рата који за циљ има, између осталог, смањење спремности за борбу? (10)
Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Ако неко после свих догађаја у свету протеклих година догађаја није приметио да је одавно дошло до промене снага у свету и да су се створили погодни услови, онда морамо да се запитамо зашто се таква, политички слабовида особа, уопште меша у политику и нуди ”решења”?
Бранимир Нешић у име Двери каже: ”Треба рећи и то да у овом тренутку Србија није спремна да врати своје државне ингеренције над целокупном територијом Косова и Метохије, али исто тако не значи да мудром и дугорочном политиком за то неће бити спремна за 5, 10, 50 или 100 година.”. (11)
За 50, 100 година? За 50 година, уколико будемо инсистирали на принципу очувања мира по сваку цену, на Косову и Метохији неће више бити ни једног Србина а за 100 година од наши светиња тамо неће остати ни камен на камену, или ће са њима десити оно што се десило са Светом Софијом у Цариграду.
Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 50 година? Колико ће и шта од светиња остати сачувано?
Погледајмо пажљивије руска гласила укључујући и информативне портале и колико простора посвећују вестима о свим врстама оружја, од личног па надаље, којима Русија располаже.
Подразумева се да то није случајно већ због околности и дешавања у свету, и претњама безбедности Русије.
Приче о најсавременијем и најмодернијем наоружању и борбеној готовости имају функцију одвраћања када је реч о непријатељима и неодлучнима, и истовремено су у функцији подизања морала код сопственог становништва и потенцијалних савезника.
Како је реинтегрисан Крим?
О чему за то време прича и шта ради наша “родољубива” опозиција?
Заштита народа и државних интереса оружаним путем је очигледно искључена јер се мора сачувати братсво и јединство.
Шта да кежемо о интелектуалцима из овог Покрета? Нема потребе да кажемо било шта ново, све је већ рекао Свети Владика Николај:
”Нема сумње, ученост је једно велико добро, но ученост многих наших учених људи личи на ватриште, на коме су наслагана многа дрва, и сува и сирова, али на коме нема ватре. Шта вреди ватриште без ватре? Ученост многих учених не вреди више но богатство у рукама тврдице. Може човек и мање учен бити, а више јуначан, а отуда опет више срећан и користан. Ја имам доказ за то. Срби од пре сто година нису били тако учени као данашњи, но ипак нису сe жалили на зло, но борили су се против зла. Данашњи Срби имају више учености, па се ипак само жале на зло. Јунаштво недостаје данашњим Србима. Наши људи су велико ватриште без ватре. Бољи је и један угарак, који гори, но хрпа дрва у снегу, која је хладна као снег. Шта помажу незапаљена дрва озеблом? Јунаштво је огањ, који пали наше срце и греје нашу душу. Јунаштво је цар зла свакојега. Ја не говорим напамет. Ја имам милион доказа за ово што говорим. Ова слободна земља, у којој живите доказ је тога. Она је дело јунаштва. Мислите, браћо, у сваком свесном тренутку живота на јунаке своје вере и своје народности. Није истина да ми не можемо бити јунаци. Ми само нећемо. ”
Једино исправно и трајно решење јесте оно које су применили Чеси у решавању проблема Судетске области. Идеја да се исто решење примени и у случају Косова и Метохије није моја већ припада Вацлаву Дворжаку који ми је скренуо пажњу на то приликом једном нашег разговора, а ја сам ту идеју детаљније разрадио у тексту под насловом ”Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета”. (12)
Укратко, решење подразумева исељење Шиптара у матичну земљу.
Уосталом, Иво Андрић је предлагао чак и више од тога:
”Дримска долина са Скардром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и Црну Гору дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. /…/ С обзиром на све што смо рекли напред за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да… /…/ Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара. Наш је народ пролио потоке крви за Скадар, а нарочито у рату 1913 године…” (13)
На крају завршимо делом беседе Светог Владике Николаја која у потпуности важи и данас:
”Дошао је рат. Нека буде мирна ваша савест, Хришћани, јер рат је једно средство у рукама Божијим као и мир.
Ми смо протествовали у миру столећима и протест наш је остао нечувен и несаслушан. Ми смо протествовали у име Христа против угњетавања робља, но полумесец је остао глув према мирном протесту крста. Ми смо протествовали у име Божије правде против неправде једних синова Божијих према другим синовима Божијим, но на наш протест одговарали су безбожници сечом хришћанске нејачи, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име просвећености и хуманости нашега века, но на наш протест одговарали су Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем. Ми смо протествовали у име писаног и признатог међународног права, но цариградски велевласници су се с презрењем исмевали над нашим протестом. Сви протести мира остали су неуспешни, и нама није ништа друго остајало до прибећи ратном протесту, који у овоме часу испуњава брда и долине својим страшним гласом. Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову. Ми протествујемо ратом против Отомана не зато што презиремо веру њихову, но зато што презиремо недела њихова. Ми ратујемо против Турака не зато што их не признајемо за браћу своју, но зато што их сматрамо за неправедну браћу. Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли, да нас признају за људе. Ми не водимо један осветнички, но један ослободилачки рат. Ми нећемо Турцима да се светимо, ми хоћемо само да учинимо крај њиховој владавини над једном расом, која је зрела да сама собом влада.
Нашег непријатеља помажу многе земаљске велике силе, нама ће помоћи Бог. ”
Димитрије Марковић

1) https://stanjestvari.com/2020/08/26/saopstenje-odbora-za-reintegraciju-kosova-i-metohije/
2) https://www.sipri.org/sites/default/files/2020-04/fs_2020_04_milex_0_0.pdf

3) https://www.sipri.org/sites/default/files/Data%20for%20all%20countries%20from%201988%E2%80%932019%20in%20constant%20%282018%29%20USD.pdf
4) https://rs.sputniknews.com/analize/202007211123052649-nemacka-naoruzava-kosovo-topovima-i-raketnim-sistemima–uz-specijalni-mig-angele-merkel/
5) https://www.kurir.rs/vesti/politika/3325209/ekskluzivno-vojislav-kostunica-imao-sam-resenje-za-kosovo-koje-je-podrzala-tadasnja-vlada-citajte-u-kuriru

6) http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-kostic-nisu-mi-jasni-ljudi-koji-kazu-da-je-kosovo-nase-dajte-da-dostojanstveno-napustimo-iluziju-da-mozemo-povratiti-kontrolu-nad-tom-teritorijom.html
7) https://journals.openedition.org/balkanologie/2272
8) http://www.politika.rs/scc/clanak/424917/Pogledi/Dogodine-u-Prizrenu?fbclid=IwAR3Wmik8wA2Aw45ksIRJXOzSCeEM4inC8ar2kmYA03RJ3Aur0z1jxEwQHoM#.XJX29U9tdVQ.facebook
9) https://www.youtube.com/watch?v=qSu6ek7DrMs&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3u_CYhBceSX2zzTqsJW5dthWqb2pdsQpWcud7jSJ6baMm4547lJQVZrI8
10) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
11) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-ce-biti-najvece-politicko-iznenadjenje.html
12) https://recineeu.wordpress.com/2014/10/17/%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2o-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%83-%D1%87/?fbclid=IwAR2oBB6I1UfQ20W-lHdVj7WjNX9RJXmss4IjsfaU1k9XgdRqcZHCsYWZ7UU
13) Иво Андрић, 30.1.1939, AIDE MEMOIRE

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s