Српска интелигенција и квази решења за Косово и Метохију

 

Владимир Костић, председник САНУ
Владимир Костић, председник САНУ

”А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима.”
Блаженопочивши Патријарх Српски Павле

Када је реч о питању будућности српског народа велики проблем представља одсуство дугорочних политичких циљева, са једне стране, а са друге искључивање употребе силе као крајњег средства када су све друге могућности исцрпљене, као последица недостатка личне храбрости што се одражава и у политичком деловању. Уместо тога води се ad hoc политика, коју у одређеној мери можемо описати Првим Њутновим законом који каже да ”Свако тело остаје у стању релативног мировања или равномерног праволинијског кретања све док га деловање или дејство другог тела не присили да то стање промени”. Овим законом се у потпуности описује наша политика јер не предвиђамо догађаје,  не делујемо превентивно и не преузимамо иницијативу, него реагујемо тек на спољашњи подстицај, кад нас неко и нешто присили.
Ово важи за свапсва политичка питања, укључујући и она најважнија: питање Републике Српске Крајине, Републике Српске, Црне Горе и Косова и Метохије.
Два кључна разлога за овакву политику смо навели већ на самом почетку – одсуство дугорочних политичких циљева и одсуство храбрости.
Да би смо преузели иницијативу, да бисмо водили политику независно од дејства споља, морамо најпре одредити шта су наши национални циљеви и осмислити начин њиховог остварења.  Документ који дефинише националне циљеве и начин њиховог остварења се назива национални програм.  Српски народ, за разлику од нпр. Хрвата или Шиптара, нема никакав национални програм, ни писани ни неписани. Једини наш национални програм који смо имали је, као што је познато, „Начертаније” Илије Гарашанина, при чему се овде нећемо бавити начином његовог настанка и његовом ваљаношћу.
Национални програм би вршио две функције:
1) Имао би функцију политичког оријентира тј. био би нам ”звезда водиља” на нашем националном путу (али не државе тј. Републике Србије него целокупног српског народа), и
2) истовремено би имао функцију еталона (1) којим бисмо утврђивали ваљаност пута који пропагирају и којим нас воде политички субјекти.
Садашњу ситуацију, у смислу горе наведеног, можемо сликовито да опишемо сценом из књиге „Алиса у земљи чуда”, када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита мачка Церекала:
– Који пут да изаберем?
– Где желиш да идеш? – гласио је одговор.
– Не знам – одговорила јој је Алиса.
– ОНДА, – рече мачак – НИЈЕ НИ ВАЖНО.
Да бисмо знали који пут да изаберемо и да бисмо знали да ли је наш садашњи пут исправан, морамо знати где смо кренули. Ово важи и за питање Косова и Метохије.
Како решити проблем Косова и Метохије?
Када погледамо шта нам представници наводно родољубиве опозиције или појединци нуде као решења, морамо да констатујемо (са чуђењем) чињеницу да ни сам проблем није правилно и прецизно одређен (дефинисан).
Квази решења (лажна или привидна решења) за проблем Косова и Метохије можемо поделити у три групе:
1) у прву групу спадају ”решења” као што је а) пасивни став ”не признати независност и не потписати ништа”  или б) активни став, у који спадају правни поступци као нпр. ”прогласити окупацију”. О практичним импликацијама ових ”решења” на живот Срба на Косову и Метохији излишно је било шта писати. Нико након пада српске деспотовине под Турке 1459. године није прогласио окупацију Србије па ипак то није ни најмање сметало ни Карађорђу ни Милошу да је ослободе неколико векова касније. О бројним кршењима међународног права на штету Срба током распада СФР Југославије писала је проф. др Смиља Аврамов (”Постхеројски рат Запада против Југославије”) а последњи чин (за сада) био је напад НАТО пакта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН. Као што смо већ рекли доношење правног акта којим би се прогласила окупација Косова и Метохије не би имало ни најмањег утицаја на живот Срба на том простору а искуство нам говори да је и вредност тог чина са аспекта међународног права под знаком питања.

2) у другу групу спадају ”решења” која предлажу ништа друго него независност, само под неким другим називом, као нпр ”широка аутономија”, ”кантонизација Србије” и сл. Један од оних који су изашли са оваквим предлозима је и Војислав Коштуница (2)
Зар ово није управо оно што је предложио Владимир Костић, председник САНУ, тј. да ”достојанствено напустимо Косово”? (3)
На ово ”решење” се у највећој мери и односи моја примедба да ни сам проблем (Косова и Метохије) није исправно дефинисан. Шта је онда тачно проблем када је реч о Косову и Метохији? Је ли проблем само формулација у неком документу и de iure статус? Као нпр. да ли је уз назив ”Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није? Је ли суштина проблема правно-лингвистичке природе или је суштина проблема питање безбедности и опстанка српског народа на Косову и Метохији, на првом месту, а затим и питање безбедности светиња и других културно-историјских споменика, и на крају питање вредности наше имовине на Косову и Метохији у приватном и државном власништву ? Судећи по ”решењима” која се нуде Косово и Метохија је правно-линвистичко питање: циљ је да се нађе одговарајућа формулација која се представља као ”решење”  а да се притом у стварности ништа неће променити. Како каже народна изрека, није шија него врат. Они који предлажу ово ”решење”, како год то ”решење” назвали, само фиксирају проблем у садашњој фази, и ништа више.

Овакво ”решење” тренутно стање узима као непромењиво. Шта би било да су Карађорђе и кнез Милош, узимали тадашње тренутно стање као непромењиво? Или Мишић пред Колубарску битку?

Која је суштинска разлика између овог ”решења” и признавања независности? И у једном и у другом случају се проблем замрзава у садашњој тачки. Једина разлика је у томе што се они који би да признају независност надају да се проблем у будућности неће даље ширити, док се ови други надају да ће се у будућности решити у нашу корист. И једно и друго очекивање је у потпуности неосновано.
Да поставимо, у вези са претходна два ”решења”, неколико конкретних питања: Да ли ће, у случају проглашења окупације, ”широке аутономије” или ”кантонизације Србије” са Косова и Метохије моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих умрлих? Да ли ће деца из Гораждевца моћи поново да се слободно и без страха купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању? Да ли ће возачи ”Ниш експреса” без страха моћи да прођу путем поред Подујева? Да ли ће нестати страх од отмица, силовања и уништавања имовине? Да ли ће у манастирима престати потреба за војном заштитом и бити уклоњене бодљикаве жице?
Коначно, да ли ће се Шиптари задовољити ”широком аутономијом” уместо потпуном de iure и de facto контролом над Косовом и Метохијом и потпуним протеривањем српског становништва? Ако неко, неким случајем, устврди да би се задовољили, онда захтевам јасан и прецизан одговор, поткрепљен доказима: због чега? Зашто би више поштовали жељу неког политичара из Србије да се, макар привидно, на било који начин, задржи власт над Косовом и Метохијом, у односу на нпр. Ефенди Васу (Пашко Васа) и његову тврдњу, изречену још у 19. веку, да и Врање припада Шиптарима? (4) Која је то тачно предност за Шиптаре коју носи ”широка аутономија” у односу на пуну de facto независност уз потенцијал даљег ширења на југ централне Србије? Наведите ми бар један одговор.
Питање Косова и Метохије је очигледно постало једно апстрактно питање, повезано са питањем поштовања Устава, унутрашњег и међународног права, а потпуно одвојено од онога што је кључно и најважније: безбедности и опстанка Срба који тамо живе, безбедности црква и манастира и других културно-историјских споменика, и на крају економских интереса грађана и државе.
Кључно питање, у вези овога јесте: да ли се ми боримо за поштовање унутрашњег и међународног права, или се боримо за наш народ, светиње и имовину на Косову и Метохији?
Оно што је директно у вези са безбедношћу и опстанком Срба на Косову и Метохији је бројчана надмоћност Шиптара тј. тренутна етничка структура Косова и Метохије. Проблеми са којима Срби суочавају као што су разни облици насиља, убиства, протеривања итд. пре свега су повезани са етничком структуром а не са правним статусом. Када је у питању безбедност Срба на Косову и Метохији de iure статус сам по себи није ни од каквог значаја. Период владавине Комунистичке партије, након II светског рата је најбољи пример да de iure власт над Косовом и Метохијом – не значи ништа. Управо у овом периду је убијена Бранка Ђукић,  Ђорђе Мартиновић набијен на колац, извршена небројена убиства, силовања,отимачине, насиља, протеривања.

Шта ово значи?

Ако прихватимо да је циљ заштита народа, светиња и имовине а не правна формулација и de iure статус онда из тога и претходно наведеног проистиче  да заштита може да се оствари само у случају de facto контроле над Косовом и Метохијом тј. присуством српске војске и полиције и елиминацијом главног узрока проблема: бројчане надмоћности Шиптара тј. променом етничке структуре. Ово смо већ радили и дало је резултате.
После ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату српско становништво је почело само да се враћа на те просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донетој 20. новембра 1920. године и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931. године.
Резултат? Проценат српског становништва је са 26% за кратко време порастао на 34% док је удео шиптарског становништва са 69% пао на и 60%.

Родољуби су они који брину о Србима на Косову и Метохији, и којима је питање Косова и Метохије питање народа а не права. Родољубље значи љубав према роду а не према праву. Родољуби су они који су спремни да  употребом силе врате контролу над Косовом и Метохијом.
3) у трећу групу спадају они који ослобођење Косова и Метохије смештају у неко неодређено будуће време:
Миша Ђурковић каже: ”А ја ћу…моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом… И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије…”(5)
”Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се према томе ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре, већ напротив. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости или неког другог разлога, али захтева жртву од своје деце?
Са аспекта борбеног морала ове речи могу и морају да се означе као ширење дефетистичког мишљења.
Зар ово није очигледан доказ успеха психолошког рата који за циљ има, између осталог, смањење спремности за борбу? (6)
Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Исто то, само другим речима, предлаже и Милош Ковић:
,,Kосовско питање не морамо да решимо ми, наша генерација. То је питање које је отворено вековима. Оно што ми данас морамо јесте да добијемо на времену да се геополитичке околности промене. Да ли заиста мислите да ће Америка бити светска сила још дуго? Само се бојим дa овде ни председник Србије не зна шта заправо значи замрзнути конфликт. То не значи да престанете потпуно да разговарате како они то сада представљају. Ви и даље остајете у разговорима о Kосову, али не решавате коначан статус док се не створе боље геополитичке околности за Србију”, објаснио је Kовић. (7)
Ако неко после свих догађаја у свету протеклих година догађаја није приметио да је одавно дошло до промене снага у свету и да су се створили погодни услови, онда морамо да се запитамо зашто се таква, политички слабовида особа, уопште меша у политику и нуди ”решења”?
Бранимир Нешић у име Двери каже: ”Треба рећи и то да у овом тренутку Србија није спремна да врати своје државне ингеренције над целокупном територијом Косова и Метохије, али исто тако не значи да мудром и дугорочном политиком за то неће бити спремна за 5, 10, 50 или 100 година.”. (8)
За 50, 100 година? Овде морам да поновим питања која сам поставио горе: Да ли ће, након изјаве да ћемо за пола века или век можда бити спремни да ослободимо Косово и Метохију, Срби моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих мртвих?  Хоће ли престати да ексхумирају и преносе посмртне остатке својих ближњих у централну Србију? Да ли ће деца из Гораждевца моћи слободно и без страха да се купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању?  Да ли ће нестати страх од отмица и силовања? Да ли ће им то пружити наду, подићи морал и подстаћи их да истрају?
Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 50 година? Колико ће и шта од светиња остати сачувано?
Погледајмо пажљивије руска гласила укључујући и информативне портале  и колико простора посвећују вестима о свим врстама оружја, од личног па надаље, којима Русија располаже.
Подразумева се да то није случајно већ због околности и дешавања у свету, и претњама безбедности Русије.
Приче о најсавременијем и најмодернијем наоружању и борбеној готовости имају функцију одвраћања када је реч о непријатељима и неодлучнима, и истовремено су у функцији подизања морала код сопственог становништва и потенцијалних савезника.
О чему за то време прича и шта ради наша “родољубива” опозиција?
“Никад нећемо заборавити”, “никад нећемо признати”…
Заштита народа и државних интереса оружаним путем је очигледно искључена.
Љубав, било према појединцу или народу, роду (родо + љубље) захтева жртву. Нема љубави без жртве.
“Никад нећемо заборавити”, “никад нећемо признати” итд. служи само за придобијање (наивних) гласача. Мртви се не заборављају а живима се помаже.

Једино исправно и трајно решење јесте оно које су применили Чеси у решавању проблема Судетске области. Идеја да се исто решење примени и у случају Косова и Метохије није моја већ припада Вацлаву Дворжаку који ми је скренуо пажњу на то приликом једном нашег разговора, а ја сам ту идеју детаљније разрадио у тексту под насловом ”Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета”. (9)
Укратко, решење подразумева исељење Шиптара у матичну земљу.
Уосталом, Иво Андрић је предлагао чак и више од тога:
”Дримска долина са Скардром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и Црну Гору дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. /…/ С обзиром на све што смо рекли напред за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да… /…/ Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара. Наш је народ пролио потоке крви за Скадар, а нарочито у рату 1913 године…” (10)

Димитрије Марковић
1) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BD
2) https://www.kurir.rs/vesti/politika/3325209/ekskluzivno-vojislav-kostunica-imao-sam-resenje-za-kosovo-koje-je-podrzala-tadasnja-vlada-citajte-u-kuriru

3) http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-kostic-nisu-mi-jasni-ljudi-koji-kazu-da-je-kosovo-nase-dajte-da-dostojanstveno-napustimo-iluziju-da-mozemo-povratiti-kontrolu-nad-tom-teritorijom.html
4) https://journals.openedition.org/balkanologie/2272
5) http://www.politika.rs/scc/clanak/424917/Pogledi/Dogodine-u-Prizrenu?fbclid=IwAR3Wmik8wA2Aw45ksIRJXOzSCeEM4inC8ar2kmYA03RJ3Aur0z1jxEwQHoM#.XJX29U9tdVQ.facebook
6) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
7) https://www.youtube.com/watch?v=qSu6ek7DrMs&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3u_CYhBceSX2zzTqsJW5dthWqb2pdsQpWcud7jSJ6baMm4547lJQVZrI8
8) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-ce-biti-najvece-politicko-iznenadjenje.html
9) https://recineeu.wordpress.com/2014/10/17/%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2o-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%83-%D1%87/?fbclid=IwAR2oBB6I1UfQ20W-lHdVj7WjNX9RJXmss4IjsfaU1k9XgdRqcZHCsYWZ7UU
10) Иво Андрић, 30.1.1939, AIDE MEMOIRE

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s